lažno kršćanstvo

26.05.2011., četvrtak

Aurora Aurea blog

Da li današnje crkve imaju nešto zajedničko sa Hristovom Crkvom?

(Izvadak iz knjige 'Evanđelje po svetoj Dvanaestorici – Svedočanstvo istine ili obmana? brat Vasa – Aurora Aurea)
auroraaurea@gmail.com

Sveštenici aktuelno kolajućih, tradicionalističkih i modernističkih nazovi verskih stranaka i debatno-propagandnih klubova rado sebi i auditorijumu ponavljaju laž kako su oni najistinskiji sledbenici Hristovog Puta, odnosno kako su oni nasleđem zadržali istinsko hrišćanstvo, odnosno reformom došli do izvornog hrišćanstva. Još je rimski ‘Anđeoski učitelj’ iz vremena sholastike, dominikanac Toma Akvinski u delu In Symbolum Apostolorum expositio Rimsko-konstantinovsku crkvu prikazivao kao nepogrešivu ‘Hristovu’ i ‘Petrovu’ Crkvu: »... Dok u drugim krajevima sveta ili uopšte nema vere ili je pomešana sa mnogim zabludama, Petrova Crkva ima krepku veru i nema zablude.« – Simeon Solunski sugeriše da je Crkva u Novom Rimu, čiji prvi episkop je bio Stahis, najistinskiji čuvar Hristove vere: »... Konstantinopolska crkva ima najtačnije, čisto, pravo i neizopačeno učenje vere Hristove i od početka netaknuta Božanska predanja. /.../ ... Beše osnovana i čuvana od hrišćanskih careva Konstantina i ostalih koji za Hrista revnovaše.« ('O svetoj liturgiji', pogl. 93) – Na saboru u Vatikanu održanom 1870. g. episkop Štrosmajer (Strossmayer), koji je navodno podigao glas protiv ustanovljujuće, deklarativne formule i dogme o papskoj nepogrešivosti ('transkript' njegovog govora je štampan u Florenci pod naslovom 'Papa i Evanđelje') ukazuje odvažno: »Pročitao sam 'Novi Zavet' i izjavljujem pred Bogom, uzdignutom rukom ka tom velikom Raspelu, da nisam našao nikakav trag o papstvu kakvo ono sada jeste.« (P. 4) Čitajući ne samo redigovane novozavetne tekstvove već i ranu poapostolsku literaturu mi možemo videti i reći da tu ne nalazimo nikakav trag i obraz o Crkvi kakva ona sada jeste. Današnja 'Crkva' gotovo da i nema nikakve saobražiteljske veze ni sa prahrišćanstvom (nazirejstvom), ni sa apostolskim hrišćanstvom (za koje možemo okvirno reći da je trajalo do rušenja Jerusalima 70. g. ne.), ni sa prednikejskim martirijskim hrišćanstvom; tek delimično nalikuje hrišćanstvu tokom prvih sedam vaseljenskih sabora. Hijerarhija i doktrina tradicionalnih i protestanskih veroispovesti dakako nije postavljena i dana od Hrista, već je rezultat povesnih i interesnih borbi.
Pred svetima životom Jovan Apostol se zahvaljuje Hristovom Duhu što ih je učinio »kraljevstvom, sveštenicima Bogu i Ocu Svome.« ('Otkrivenje', 1:6) Dok je Rana Crkva bila Hristovo Kraljevstvo u malom, Kraljevstvo Svetla koje je kvascem Duha i zakonitog življenja iznutra raslo, i koje je znalo da će jednom, u vremenu Posletka preplaviti svet i pripremiti put Slavnom Hristovom Dolasku i nastupu Hiljadugodišnjeg Kraljevstva Mira, koje će obuhvatiti svu Zemlju i sve ljude koji su prošli Oganj Ispitivanja, paganizirani i otpadnički kultovi koji se lažljivo pozivaju na Hristovo Ime sljubljeni su i sljubljuju se sa svetovnom vlašću i svetovnim imperijama, sa parodijsko-subverzivnim pokretima koji nakazno imiriraju Božiji Raj, Poredak Bratstva, Jedinstva, Jednakosti i Slobode. Time pokazuju da njima uopšte nije stalo do proboja Novog, Hristovog Doba i Hristovog Poretka, do preobraženja i čišćenja stare Zemlje, pokazuju se kao poklonici Stare Zmije i njenih saveznika: velikaša, vladara, moćnika, ... Tobožnje hrišćanstvo ne priprema put Hristovom Dolasku u Slavi, ono ne očekuje Hrista-Mladoženju, ono ne razgoreva Ulje Duha Pomazanja u sebi. 'Hrišćansko' sveštenstvo se upodobljava duhu ovoga sveta i duhu vremena ispunjenog mnogim izopačenostima, ono ne vodi pastvu Duhu Beskonačja i Večnosti. Tobožnji hrišćani vode potpuno posvetovljeni život: oni samo jezikom priznaju Hrista Boga dok je njihovo srce uz mammona i svetovna zadovoljstva, na čije oltare prinose svoje žrtve i svoj život. Dok su u prvim stolećima hrišćanski bogoslovi (poput Jovana Zlatoustog) grmeli protiv judejskih progonitelja i zaverenika, današnji hrišćanin je sljubljen uz skute Judejina i Cioniste koji izmišlja sijaset porobljujućih ideologija i kultova.
Početkom IV st. ne. paganizirani hrišćani su se sljubili sa Imperijom koja je Hristove udivljenike krvavo progonila i koja je nastala kao demonski projekat: na zlotvorstvu, krvoproliću i pljački. Car Konstantin je dao Crkvi slobodu, ne iz ljubavi prema Načelu Slobode, već zato što je zloduh Imperije uvideo da progonima i torturama ne može uništiti hrišćanstvo, i da to treba pokušati izvesti na neki drugi, profinjeniji način. Upravo nešto pre Konstantina Velikog, pod Diokletijanom, Maksimijanom i Likinijem, hrišćani su bili najžešće i najsveobuhvatnije gonjeni (v.: 'Eusebije: 'Palestinski mučenici'). I posle Mediolanskog edikta, car Likinije, koji je učestvovao u proklamiranju verske slobode za sve religije, na Istoku je uzeo surovo goniti hrišćane (što pokazuje demonsku neodlučnost kako da se postavi prema hrišćanstvu), zabranio je čak i da se hrišćanima donosi hrana po zatvorima (Eusebije: 'Historija Crkve', X, 8). Kad ga je Konstantin vojno nadvladao, još više je u očima mnogih hrišćana doživljavan kao 'slavni izbavitelj'. Progonima izmoreno hrišćanstvo dopustilo je da ih svojim 'dobročinstvom' zavede car Konstantin (i sve u vezi sa njim je proglašeno sacrum), gospodar u ratovima i progonima oslabljene Rimske Imperije, koja je i Hrista brutalno raspela. Hrišćanin, oduševljen i opijen Konstantinovim 'prelaskom' u hrišćanstvo (koje do pred smrt nije potvrdio krštenjem), tada je prestao da se pita: Da li Hristovo Kraljevstvo može imati zajedništvo sa zemaljskim kraljevstvima?! Da li svetovni vladar može postati 'hrišćan', i ostati potom car?! Zar to ne predstavlja mešanje Svetlosti sa Tamom, unošenje paganske imperijalne svesti u Hristovu Svest? Zar Konstantinova Imperija u pravnom sustavu i sa prividnim mirom (pax romana) nije ostala kao ona Imperija Nerona, Domitijana Maksimijana koja je zatirala hrišćane, a u moralnom ambijentu čak i gora: razbojništvo, gusarstvo, gramzivost i korumpiranost na svakom koraku, čemu je pogodovala i financijska kriza...? Tu društveno-institucionalnu dekadenciju dobro slika kartaginski episkop Kiprijan u svome delu Ad Donatum. Rimski historičar Ammianus Marcellinus (druga polovina IV st. ne.) u svome delu Historiae iznosi: »Rimska imperija, koja je nekada posedovala velika blaga, svedena je na oskudicu i bedu od kad su se naši suvereni prepustili nagovoru slabih i koristoljubivih ministra da zlatom kupuju mir od barbara. Državne blagajne su ispražnjene, gradovi uništeni, provincije opustele.« (XXIV, 4). U istoimenom Minukijevom spisu hrišćanin Oktavije razotkriva dijaboličku utemeljenost i laži krvavog Rimskog Carstva: »Nije li prestup ujedinio Rimljane? Nije li im besna okrutnost dala moć? /.../ Zajedničko delo Romula i sledećih vladara i vođa bilo je da susede prognaju sa njihovih polja, da razruše okolne gradove sa njihovim hramovima i oltarima, da potlače oplenjene, da se okrepe na tuđim nesrećama i zlotvorstvima svojim. Sve ono što Rimljani danas imaju, ono čime vladaju i čime se koriste, sve je to dobitak od bezočnosti, svi njihovi hramovi podignuti su od napljačkane imovine, preko rušenja gradova, pljačkanja /= preuzimanja/ bogova i usmrćivanja sveštenika. /.../ Rimljani nisu snažni zato što su religiozni, već stoga što su nekažnjeno činili svetogrđa.« (Pogl. 25) Rim je postigao svetsku moć zahvaljujući ogromnoj demonskoj patronaži i podršci, zahvaljujući ogromnom investicionom preuzimanju dijaboličke energije od strane Države Smrti i njenih kneževa, kojoj su trebali i značili intelektuizirani, gramzivi i amoralni podanici i podmeti. – Prihvatajući rimski 'mir' i rimskog imperatora kao gospodara (koji je počeo vladati Crkvom na način kao što je ostvarivao državnu vladavinu) i zakonodavca, hrišćanstvo je načinilo nezamislivo pogubnu izdaju Hrista, Velike Stene, umišljavajući da će Njemu ugoditi ukoliko zemaljsko carstvo, Rimsko Carstvo podloži sebi (a za to je, 'naravno', Rimska crkva morala steći prvenstvo u Univerzalnoj Crkvi). Onaj koji očekuje Hristovo Kraljevstvo na (novoj) Zemlji, on to Kraljevstvo treba da podiže u sebi (jer Gospod ne dolazi samo sa Svojim Kraljevstvom već i u svome Kraljevstvu), on ne može održavati i priznavati kao 'Božija' prolazna ljudska kraljevstva; onaj ko to čini, on u Bogu ne vidi Nebeskog Kralja, već u zemaljskom monarhu vidi 'Boga' koga treba slaviti. I ne samo da paganizirana Crkva više nije gradula Hristovo Kraljevstvo na zemlji, već je uzela da se bori protiv onih koji su ukazivali na dolazak Kraljevstva Pravednosti. Zaslepljena Crkva, dakle, prestala je očekivati Hristov Dolazak u Slavi i obećani Nebeski Grad (»... Ovde nemamo trajnog Grada, nego tražimo budući.« - 'Hebrejima', 13:14; 'Otkrivenje', 21), već je predstavila sebi da je imperija rimskog Kesara postalo civita christianorum, da je 'hrišćanski' autokrator predstavnik Nebeskog Kraljevstva na Zemlji, koji će sve narode i jezike ujediniti u jedno, Hristovo Kraljevstvo. Aurelije Avgustin tako u svome delu De Civitate Dei uzdiže Rim (koji su 410. g. ne. zauzeli Goti pod Alarikom) kao hrišćanski Sion. Tako su zabludeli hrišćani postali poput jevrejskih prvosveštenika koji su, ogorčeni mržnjom prema Isusu, kralju duhovnog Izraela, uzvikivali pred rimskim namesnikom: »... Non habemus regem nisi Caesarem - Mi nemamo kralja sem Kesara.« ('Jovan', 19:15) – I ne samo da je se otuđena Crkva sljubila sa svetovnim vlastima, već je svetovne vlasti na razne načine (diplomatski, ulagivački, pa i kroz epistolarno-spisateljska umeća) potom podsticala na obračunavanje sa onima koje je obeležila kao 'raskolnike' i 'heretike'. Paganizirana i vlastoljubiva "Crkva" je se radije mačem ili prećutavanjem obračunavala sa 'heresama', a u manjoj meri bogoslovskom debatom, što pokazuje njenu netolerantnost. Tako još Jeronim Stridonski ukazuje za Maksima Filosofa, koji je u Konstantinopolu bio posvećen u čin episkopa: »Napisao je poznato delo 'O veri' protiv arijana i predao ga u Mediolanumu imperatoru Gratijanu.« (Pogl. 127) Mnoge hrišćanske apologete svoje apologije hrišćanstva uručuju rimskim vladarima, ne samo da bi zaustavili bezobzirna gonjenja hrišćana, već i da bi pridobili, uglavnom okrnute, rimske imperatore. Tako za Hilarija, episkopa Poitiersa u Akvitaniji, autora spisâ protiv mnogih osoba, Jeronim ukazuje: »Neveliku knjigu, upućenu Konstantiju, poklonio je imperatoru u vreme njegovog boravka u Konstantinopolu. Još jednu knjigu – ‘O Konstantiju’, napisao je posle smrti imperatora.« (‘O znamenitim muževima’, pogl. 100) Knjigu protiv arijanstvu privrženog imperatora Konstantija napisao je i Lucifer Karalitanski (ibid., pogl. 95) – Čak i život verujućeg naroda koji nije mogla zadovoljavajuće urediti omamljena Crkva je htela regulisati preko carskih zakona. Tako 115. pravilo iz ‘Zbornika pravila Afričke crkve’ (11. Kartaginski sabor iz 407. g. ne.) traži da carski zakon zabrani drugi brak hrišćanima, a 120. pravilo da carevi preduzmu sve što nađu da je korisno protiv zabluda raskolnika donatista i sujevernih Helena. (Inače, Donata, episkopa bagajskog, osudio je na smrt Makarije, činovnik cara Konstantina, po istrazi koju je pokrenuo kartaginski episkop Grat na saboru u Sardikiji) Antiohijski sabor određuje da ako svrgnuti sveštenik istraje u svom uzmućivanju Crkve, bude ukroćen pomoću spoljašnje, državne vlasti (prav. 5. Afričko 117. pravilo određuje da bude lišen svešteničke časti svaki dostojanstvenik koji od cara bude tražio da se njegovo pitanje razmatra na svetovnom sudu, dok se dozvoljava urgiranje kod cara da sud episkopâ razmatra njegov predmet. Još je apostol Pavle zamerao braći koja su svoje sporove i razmirice umesto pred duhovne vlasti Crkve netrpeljivo iznosili pred svetovne vlasti: »Sme li ko od vas, kad ima spor s drugim, da ide na sud pred nepravedne, a ne pred svete? /.../ Među vama nema ni jednog mudrog koji bi mogao da presudi među svojom braćom? Nego se brat parniči s bratom, i to pred nevernima.« (‘Korinćanima’. I, 6:1.5-6) Suđenje hrišćana pred svetovnim vlastima ukazuje i na nedostatak poverenja u pravednost Crkve i na vezanost za autoritet svetovne sudske vlasti. Po redaktoru ‘Dela apostolskih’ navodno i sam apostol Pavle pred sudom namesnika Festa ulaže priziv caru, i traži da carski sud razmotri njegov slučaj i optužbe od strane judejskih starešina i prvosveštenika (25:11.21.25, 26:32). Vaseljenski Halkedonski sabor traži od klerika, kada ima sukob i raspravu sa drugim klerikom, u rešavanju i izlaganju problema ne zaobilazi svoga episkopa, ne obraća se svetovnim sudovima. A kada klerik ima raspravu sa svojim ili drugim episkopom, treba svoj predmet da otvori pred (višim) eparhijskim sudom; a ako klerik ima sukob sa eparhijskim metropolitom, onda treba svoj predmet i svoju žalbu da izloži eksarhu velike oblasti (dijeceze) ili katedri carskoga grada – Konstantinopola (prav. 8). Ovde se vidi da podela crkvenih poslova sledi građansku i državnu teritorijalno-administrativnu podelu, što i eksplicitno traži Halkedonski sabor (prav. 17) i Trulski sabor govoreći o novim gradovima, osnovanim carskom vlašću (prav. 38) Oko vlasti nad seoskim parikijama često su izbijali sukobi i razmimolaženja kod episkopske eparhijske vlasti (Halkedonski sabor, prav. 17). – I dan danas, zabludeli hrišćanin učestvuje u izborima svojih svetovnih vladara, gleda u njima svoje ‘spasitelje’, ne znajući da za zlo koje dođe od tih vladara, moćnika kojima je i on dao glas, i sam nosi deo sankcionog udela. – Da bi opravdao svoje vezivanje i poklonjenje svetovnim vladarima tobožnji hrišćanin je izmislio i razvio doktrinu o zemaljskim vlastima kao Božijim namesnicima, vikarima. U jednoj od svojih poslanica (17.) imperator Julijan iznosi za sebe: »Bog me je smestio na tako visoki položaj. Njegovo Proviđenje će me štititi i podržavati.« – Svaka vlast na Zemlji se pojavljuje kao izraz Božijeg svrhovitog dopuštenja, ali svaka vlast nije izraz Božijeg blagovoljenja, volje; Bog mnogo toga Svojim Duhom održava, pa i demone, ali On sva bića ne podržava, ne ispunjuje moćno Svojom Silom, Svojom Pleromom. Od poštovanja Duha Sile i duhovnih vlasti hrišćanstvo je se okrenulo poštovanju i uzdizanju svetovnih vlasti. No Reč kaže da Boga treba više slušati nego ljude (‘Dela’, 5:29). Čovek koji Boga ne stavlja na prvo mesto, on i izvrće i sakriva Njegovu reč, samo da bi opravdao svoje pokloništvo onome što je ljudsko i satansko. Svoje duhovno dostojanstvo čovek pokazuje i potvrđuje klanjajući se pokorno Bogu svojim životom, a ne ropski i kukavički gmižući pred onima koje su iskovali i uzdigli Laž i Zlo.
Umesto da žive van sveta i u Hristu (kako bi i On kroz njih mogao da živi), tobožnji hrišćanin je utopljen u gorko i kovitlavo more ovoga propadajućeg sveta. U svojoj 'Poslanici monahujućima' Serapion Tmuetski egipatskim podvižnicima ukazuje na neke prednosti života daleko od sveta, života u pustinji: »U gradovima se sastaju /gradski/ saveti i rešavaju /sledeća/ društvena pitanja: Ko će da napuni želudac glumaca, pevača i svirača? Ko će da potroši /svoje/ bogastvo na nedolične i besmislene /pozorišne/ predstave? Vi se, pak, blagodareći Gospodu, izbaviste od takvih briga. Društvenim ili državnim službama vi ne podležete. Ruka poreznika neće zakucati na vaša vrata radi naplate poreza. Ako se šta dogodi, niko vas neće privesti u pretoriju. Po lažnoj dostavi neće vas baciti u tamnicu i neće vam niko noge u lance staviti zbog klevete da ste, tobože, odbili da izvršite /svoje/ društvene obaveze. Ruke vaše niko vam neće okovati zbog ovog ili onog /zlosrećnog/ preokreta /sudbine/. Vi ne znate za vojničko otimanje /od drugih/, niti za nečovečno komedijaško činovništvo. Vi se, takođe, ne odajete /za strašću/ trgovačkim poslovima da biste, dajući lažne zakletve, umnožili svoje bogastvo, znajući da je bolje malo u pravednika, nego bogastvo mnogih bezbožnika. Vas ne podižu od sna i postelje zelenaši da bi /od vas/ naplatili prispeli dug. Vas ne dovode pred vladara po /lažnoj/ pismenoj dostavi. Vi ne cvilite skoljeni mnoštvom lihvara i ne strahujete da će more, u iznenadnoj buri, potopiti tovare /vaših lađa/ i da ćete vi, bogati, odjednom postati siromašni.« (Pogl. 7 – prevod: Matej Arsenijević) Prema državi ovoga sveta hrišćanin ne treba da ima nikakve obaveze, niti bilo šta od nje da zahteva lično za sebe. Apostol Pavle verne upozorava: »Zar ne znate da ste sluge onoga kome se pokoravate, kome se u pokornosti kao sluge predajete: ili greha za smrt, ili poslušnosti za pravednost?« (‘Rimljanima’, 6:16) Ako je Đavo gospodar ovoga sveta (‘Jovan’, 12:31, 14:30, 16:11), zar se ‘hrišćanin’ koji se slepo pokorava državi ovoga sveta i njenim uglednicima, samim tim ne pokorava i Krvniku ljudskom, zar ne postaje dete Stare Zmije?! Pozivajući se na redaktorske umetke u Pavlovoj ‘Poslanici Rimljanima’ (12:1-7) i ‘Prvoj Petrovoj Poslanici’ (2:13-3:7), paganizirana crkva je izmislila i promovisala doktrinu o pokoravanju svetovnim vlastima i o tome da svetovne vlasti navodno vladaju po Božijoj volji. Bog, s određenom svrhom dopušta svetovne vlasti, međutim nijedna bezbožnička svetovna vlast ne pojavljuje se po Njegovom blagovolju, jer Bog nije izvor Zla. Hrišćanin se treba i sme pokoravati samo Bogu i duhovnim vlastima (‘Hebrejima’, 13:17), ne Đavolu i svetovnim vlastima, jer kad je demonsko bilo puno snage oduvek je krvnički preko svetovnih vlasti progonilo istinskog hrišćanina, teralo ga da mu se podredi i proslavi ga kao ‘Boga’. Apostol Jakov ukazuje i poziva verne: »Potčinite se, dakle, Bogu, a usprotivite se Đavolu, i pobeći će od vas.« (‘Jakov’, 4:7) Protivljenje Bogu, znači i protivljenje državi smrti (‘Hebrejima’, 2:14), ono uključuje i protivljenje svetovnoj državi čije slavoljubive vladare vode i nadahnjuju zlodusi iz Podnebesa. Protiviti se svetovnoj državi ne znači da trebamo bez ozbiljne i duhovne svrhe podizati nemire i oružane buntove protiv svetovnih vlasti; hrišćanin ne treba da se bori za poluge svetovne moći, jer na taj način samo omogućava Zlu da se duže zavodnički održi na zemlji.
Sljubljivanje velikog dela klera sa Imperijom povuklo je reakciono-polarizacioni revolt u Crkvi; dok su jedni pohrlili u svet i njegov raskoš, monaštvo je se uglavnom još dublje povuklo u pustinje i izolaciju, predajući se često ekstremno iscrpljujućoj askezi. Pojava takvog pustinjačko-otšelničkog monaštva i kultnog redovništva (a rimski crkveni redovi bili su donekle kopije starorimskih sveštenih kolegijuma: pontifika, kvindekimvira augura, auspika, aurelija, augustalca, salijevaca, ...) ukazivalo je, pored bujanja hereza i raskola, na duboku degradaciju Crkve, koja nije htela da živi van sveta, već u svetu i za svet. U kasnom Srednjem veku rasklimana Rimska crkva je dobila sijaset monaških redova, od kojih su se mnogi izdržavali od prosjačenja, umesto da duhovan život dopunjuju zanatskom delatnošću od koje se mogu izdržavati, bez da budu na teret drugome: »Jedni se raduju što nose ime franjevaca, a među njima su koletanci, mala braća, najmanja braća, bulisti; drugi su benediktinci, bernardinci, brigitinci, avgustinci, vilhelmiti i jakobiti, kao da je premalo samo ime hrišćanin.« (Erazmo Roterdamski: Stultitiae laus 54 – prevod: Darinka Nevenić-Grabovac) - Istovremeno posvetovljena Crkva je podčinjavala sebi monahe i kalogerose ('dobre starce'), bilo da su oni živeli pustinjački ili kenobijski (u manastiru, kampu ili lavri; treba znati da su pojedini monastiri sa hiljadama monaha u sebi zapravo bili posebni gradovi, posebne pomesne crkve, koje su imale pravo na svoje sveštenstvo), ne dozvoljavajući da se čuje i uvaži njihov glas trezvenosti, koji je pozivao na siromaštvo, uzdržavanje, podvižništvo i jednostavan život. Tako Četvrti vaseljenski sabor određuje da monastiri i monasi budu izravno potčinjeni gradskom episkopu: »... Pošto se neki služe monaštvom samo radi izgovora i dovode u zabunu crkvena i građanska dela, bezobzirno obilazeći gradove, pa čak i sami žele da ustrojavaju monastire, ustanovljeno je da niko i nigde ne može podizati monastir ili molitveni dom /= hram/ bez odobrenja episkopa dotičnog grada. Monasi svakoga grada i svakoga mesta neka budu potčinjeni episkopu. /.../ Neka uvek ostaju u onom mestu gde su se odrekli sveta. Neka se monasi ne mešaju i ne učestvuju u crkvenim ili svetovnim delima, zapuštajući svoje monastire, osim u slučaju da im to, po neophodnoj potrebi, bude odobreno od strane episkopa.« (Prav. 4; cp.: pravilo 8) – Da su se i u krajem IV stoleća (384. g. ne.) ipak mogli naći sveštenici i među monasima, potvrđuje Egerija, govoreći o svome obilasku Harana: »Tamo sam videla /Protogena/ episkopa toga grada, pravog sveca, Božijeg čoveka, monaha i isposnika koji nam je pokazao sva mesta koja smo želeli da vidimo.» (Peregrinatio ad Loca Sancta, 51, 2 – prevod: Dragoljub Stojanović)« Monasima se kasnije polako onemogućava da budu jereji, da, služeći u monastiru imaju sveštene činove, odnosno da sveštenici koji prihvate monaški život zadrže svoj sakralni čin. Tako se u 2. pravilu Konstantinopoljskog sabora koji je bio u Hramu Svete Sofije (879.-880. g. ne.), određuje: »... Ako neki episkop ili neko drugi iz arhijerejskog dostojanstva, poželi da pređe u monaški život, i sebe preda pokajništvu, takav sebi više ne može da prisvaja arhijerejsko dostojanstvo, jer zaveti monaštva sadrže dužnost poslušnosti i učeništva, a ne učiteljstva ili starešinstva, i dotični obećavaju ne da će oni biti pastiri drugih, nego da će sami slušati pastire.« (Prav. 2) Tako su vlastoljubivi i grabežljivi klerici podređivali sebi upućenije i trezvenije monaštvo. 'Pravila' Nikefora Ispovednika hegumenu-svešteniku dozvoljavaju da u svome monastiru može proizvoditi samo niže sveštenstvo: čitače i hipođakone (prav. 6) – U kasnom Srednjem veku, što nam dobro slika Bokačov 'Dekameron' (1352-3. g. ne.), - koga je masovno palio kasnije spaljeni fanatik Savonarola - zapadno monaštvo je, kao i papstvo, upalo u duboku moralnu degradaciju i razuzdan život, koje je brzo pratila zaslužena kazna: pošast i aveti kuge i sifilisa.
Svojim bezakoničkim i nemarnim življenjem posvetovljen hrišćanin daje snage državi Smrti da jača i da se održava, da zavodi i odvodi u propast mnoge ljude. Još je Jovan Zlatosti govorio o hrišćanima zarobljenim u pogubne svetovne zabave, koji posećuju stadione i konjske trke, koji širokim putu idu u Propast: »... Kao da su zarobljeni Đavoljim mrežama, provode tamo čitave dane, predavajući se satanskom gledalištu, daju sebe na sramotu i Judejcima, i paganima, i svima koji hoće da ismeju naše /učenje/; ko, pa makar bio i sasvim kamen i bezosećajan, može to podneti bez patnje, a ne mi, koji se staramo da pokažemo otačku o vama svima brigu? Nas rastužuje ne samo to što oni koji tako postupaju navlače na sebe najtežu osudu. /.../ Kakvu kaznu ne zaslužuje to što vernik koji učestvuje ovde u molitvama, i strašnim tajanstvima, i duhovnom učenju, posle ovdašnjeg sveštenodejstva odlazi i seda na satanski stadion zajedno sa nevernima, - šta sa bludećim u mraku beščašća čini ozareni svetlošću Sunca Pravednosti; Kako mi onda, reci mi, možemo zagraditi usta paganima i Judejcima? Kako ćemo stati i ubediti ih da se obrate ka blagočešću, kada oni vide da se oni koji pripadaju našoj zajednici mešaju sa njima na tim pogibeljnim i svakojake mrskosti ispunjenim predstavama? I radi čega, kaži mi, ti, koji si bio ovde, i očistio um, i nastrojio dušu bodrovanje i skrušenje, odlaziš tamo i ponovo se skrnaviš? /.../ Bežite, govorim vam, i razglašavam na sva usta, od satanskih pozorišta i štetnog posećivanja konjskih igrališta.« ('Besede', VII, 1, 5 – prevod: Igor Miković) I Trulski sabor kanonski osuđuje odlazak sveštenstva i monaštva (ali ne i laika) na konjske trke i pozorišne igre, kao i uzimanje udela u svadbarskim raskalašenostima (prav. 24) – U II stoleću, progonjena Crkva još uvek nije hrlila u vrevu izopačenih i pogubnih svetovnih zadovoljstvava. Zbog toga rimski mnogobožac Kekilije prebacuje hrišćanima II stoleća: »... Strana su vam čak /i/ blagoprijatna zadovoljstva, ne posećujete pozorišta, ne prisustvujete našim svetkovinama, ne učestvujete na zajedničkim gozbama, gnušate se sveštenih igara, žrtvenih jela i vina.« ('Oktavije', 12 pogl.) – Oktavije razotkriva licemerje rimskih mnogobožaca, koji su se u gladijatorskim arenama vizuelno naslađivali užasnim čovekoubistvima, a potom prolivali suze posmatrajući prividna ubistva po pozorištima (Ibid., pogl. 37) – Čak i jedan mnogobožački prvosveštenik i rimski imperator – Flavije Julijan, koji nije verovao da se narod može odvratiti od raskalašene zabave (koju nije dopuštao na svome dvoru), pišući svom visokom svešteniku pokušava bar svoje sveštenstvo da odvrati od nedolične zabave: »Neka nipošto niko od sveštenika ne prisustvuje današnjim pozorišnim predstavama, i neka ne dovodi glumce u kuću, jer to mu nimalo ne priliči. /.../ Zahtevam da se sveštenici klone raskalašnosti koja vlada u pozorištima i da je prepuste narodu.« (304 B.C) – 'Apostolsko predanje' glumcima i akterima i gladijatorskoj areni onemogućava katehizaciju, time i krštenje (prg. 16). Pozorišta (karnevali i maskenbali) su pogubno delovala na ljudski um jer su odvraćala pažnju od stvarnosti, jer su podsticala na raskalašenost i skandalozno ponašanje, slavila izopačenosti razne vrste, uzdizala izmišljene bogove, njihove preljube i njihove sukobe, veličali mitove i basne. Trulski sabor hrišćanima zabranjuje da stavljaju komične, tragične ili satirične maske (prav. 62), u potpunosti im zabranjuje komedijaštvo i predstave sa zverima (naprimer medvedom), a onima koji se tome prepuštaju preti im odlučenjem (prav. 51 i 61); takođe zabranjuje da se sedam dana od Vaskrsa održavaju konjske trke i narodne igre (prav. 66), što je sve ukazivalo da je i tada bar donekle sačuvana crkvena svest o nekim trajnim vrednostima, o pogubnim i nedoličnim zabavama. I današnji, dijaboličkim presijavanjem zaslepljeni hrišćanin, posetilac je izopačenih profesionalnih sportskih nadmetanja (u kojima slavoljublje, brutalnost i mamon paradiraju, u kojima se veliča truležno ljudsko telo koje na svet dolazi "između izmeta i mokraće" - Avgustin), poklonik je nakaradnih, dekadentnih, avetinjskih i degradiranih umetnosti (slikarstva i vajarstva, filma i pozorišta, baleta, arhitekture, književnosti, modnog dizajna, ...) koje najčešće odražavaju haos koji vlada u duši i životu njihovih nosioca. Zahvaljujući njemu se uzdižu, bogate i stiču zavodničku moć zavedene i častoljubive medijske i sportske zvezde, koje hoće samo da naprave ime u svetu, kako bi povećala svoja bogastva i svoje moći. Duhovno mrtvi hrišćanin se klanja duhovno mrtvim idolima, onima koji nimalo ne vide i ne čuju Svetlost Istine, koji su nepokretni za Put Života. Može li se istovremeno služiti i Svetlu i Tami? Lažni i mlaki hrišćanin misli da može, jer on je Zlo proglasio za Dobro, i Dobro vidi kao Zlo i Slabost. – Svoju dušu i svoj mozak čovek ne treba da puni i prepunjuje nepotrebnim i banalnim podacima, jer to onemogućava da čista Božija reč kroz njega potekne. Eminentni stoički mislilac Seneka govori tako o nakaradnosti grafomanije kroz jedan književni primer: »Gramatičar Didim je napisao četiri hiljade knjiga; ja bih stvarno žalio onoga koji bi toliko suvišnih knjiga pročitao. U tim knjigama se istražuje gde je bila Homerova domovina; u njima se raspravlja o pravoj Enejinoj majci; dalje: da li je Anakreon bio više odan pohotljivosti ili trezvenosti, pa o tome da li je Sapfo bila javna žena, što bi čovek trebao da zaboravi i kad bi znao ...« ('Pisma prijatelju Lukiliju', ep. 88, 37)

Raslabljeni hrišćani, osokoljeni Konstantinovom kvazikonverzijom, ne samo da su počeli rušiti mnogobožačke hramove i lugove (pa i one koji su bili posvećeni ranijim Hristovim utelovljenjima), već su na njihovo mesto podizali svoja svetilišta koja su nazivali 'crkvama' (iako je kod hrišćana ''crkva' – h ekklsía, ponajprije naziv za saborno zajedništvo onih koji su postali svet Božiji hram), što je, i sa duhovne strane gledano, bio vrlo nakaradan pristup. (Sa ekspanzijom Otomanske Imperije Muhamedovi poklonicu su pak često na mestima srušenih hrišćanskih bogomolja podizali svoje, ili su već postojeće pretvarali u džamije.) Kad su u vreme imperatora Valenta Makarije egipatski i Makarije Aleksandrijski bili prognani na neko ostrvo, zadobivši za hrišćansku veru tamošnje žitelje i žreca, njihov hram su preveli u hrišćansku bogomolju u kojoj su krštavali ljude (Sokrat: ‘Historija Crkve’, IV, 24 fin.). Kada je imperator Julijan srušio hrišćansku bogomolju podignutu u krugu Apolonovog svetilišta u Dafni, tobožnji hrišćani su zapalili Apolonov hram, okrenuvši Imperatora silno protiv sebe (Flavije Julijan: ‘Bradomrzac’, 361 B-C). Institucionalizovanom i netolerantnom hrišćaninu, koji je prestao sebe da ispituje i popravlja, smetalo je da vidi pred sobom paganski kult, da ne bi sebi priznao da je i njegov otuđen kult gotovo isti takav. Ono je počelo da gradi raskošne hramove koji su svojim blještavilom trebali da zasene mnogobožačke, i time da pokažu superiornost kulta koji zastupaju. Kada je car Justinijan završio (532. do 537.) u Konstantinopolu grandioznu crkvu posvećenu Svetoj Mudrosti – Sveta Sofija, na osvećenju hrama osećao je se većim i od Solomona koji je podigao Jerusalimski Hram: »Solomone, nadmašio sam te!«

Crtu raskoši mnogobožačkim hramovima davale su i slike /grč.: eikóna = 'slično', 'nalik'), koje su najpre predstavljale njihove podizače (cp.: Plutarh: 'Temistokle', 1 i 22). Longos (II-III stoleće ne.) u helenskom pastirsko-ljubavnom romanu Poimeniká ta katá Dáphnin kaí Chlón, čija se radnja dešava na Lesbosu, opisuje blještavilo Dionisovog hrama: »Na zidovima u hramu bile su slike iz života Dionisova: Samela u porođaju, spavaćiva Arijadna, vezani Likurg i rastrgani Pantej; bile su i slike koje prikazuju pobeđene Indijce i Tirence pretvorene u delfine; svugde Satiri kako muljaju grožđe, i svugde Bahantkinje u igri, a ni Pan nije zaboravljen: on je sedeo na hridi svirajući u siringu, kao da je svirao zajedničku pesmu i onima koji muljaju i onima koji igraju.« (IV, 3) – Zavedeni hrišćanin obožava i održava kultove svetovne umetnosti, jer je već zaveden obožavanjem takozvane sakralne umetnosti: raskošnih hramova ukrašenih blještavim slikama (ikonama i freskama) i kipovima, koji navodno uzvode k Bogu i bude sveta osećanja. On niti iz srca poštuje (grč.: h proskýnsis = 'padanje ničice', 'pozdrav poštovanja'), niti obožava (grč.: h latreía = 'služba' obožavanja) Boga, Zakon Života, ne pokazuje se kao dostojna Božija slika koja nosi Puninu Stvaranja u sebi. Obožavajući ljudske slike i statue, lašni hrišćanin umišljava da ih samo poštuje, i da u stvari u njima i preko njih obožava Boga i božanske predstave; da ne prinosi poklonjenje truloj materiji već onima koji su na slici, reljefu ili u kipu predstavljeni. (Tako radi onaj čije srce nije uz Boga, ko nezna da mu je Božiji duh najbliži u srcu, u duši, u nutrini.) No koja to ograničena i prolazna ljudska tvorevina može verno predstaviti i približiti Beskonačnu Moć, Božansku Prirodu i Božanski Lik? Koja ljudska reč i koja ljudska slika, čak i da je se čovek udostojio viđenja Svevišnjeg, može to verno opisati, realno predstaviti?! To i stoički mudrac Seneka ukazuje: »Na Nebo se možeš popeti i iz skrivenog ugla: uzvisi se samo 'i načini samog sebe dostojnim boga'. /Vergilije: 'Eneida', VIII, 356/ Ali to nećeš postići ni zlatom ni srebrom: od te materije se ne može izgraditi ništa što bi bilo slično bogu.« ('Pisma prijatelju Lukiliju', ep. 31, 11) Predstavljajući Boštvo u truležnoj materiji čovek samo obožava, slavi i uzdiže samo svoje ograničeno i često vrlo izopačeno shvatanje Boga i Neba. U 'Poslanici Konstantini', sestri cara Konstantina, koja je poželela da ima 'verni' slikarski prikaz Hrista, Eusebije Kesarejski joj ukazuje da slika koja bi prikazivala Spasiteljev zemaljsko-historijski izgled predstavlja korak unazad u spoznaji Gospoda, koji sada ima telo od neizrecive i nepredstavljive Slave, Slave koja se samo u Duhu Beskonačja može posmatrati. Tertulijan gotovo svaku ljudsku sliku i uobličenje (grč.: to eídos = 'oblik', 'vid') gleda kao idola: »Igitur omnis forma uel formula idolum se dici exposcit.« (De idololatria, cap. 3) – U svome sastavu 'Protiv opadača ikona' Jovan Damaskin pokušava da opravda ikonopoklonjenja: »... Ako bismo mi pravili sliku nevidljivoga Boga, grešili bismo, jer je nemoguće izobraziti ono što je bestelesno i bez oblika, nevidljivo i neopisivo. Ako opet pravimo slike ljudi i smatramo ih za bogove i kao bogovima im služimo, stvarno bezbožno radimo. Međutim, mi ništa od svega toga ne činimo. Jer to nije greh ako slikamo ikonu Boga koji se ovaplotio i javio telesno na zemlji, i po neizrecivoj dobroti poživeo sa ljudima, i primio na sebe prirodu, i težinu, i oblik, i boju tela. To je samo izraz naše čežnje da vidimo Njegov lik. jer kao što kaže božanski Apostol: "Sada vidimo u ogledalu i u zagonetki." (‘Korinćanima’, I, 13:2) A ikona i jeste ogledalo i zagonetka prikladna teži našega tela.« (II, 5 – prevod: Amfilohije Radović). Zemaljski nerealni prikazi Hrista, od strane ljudi koji nisu videli ni duhovni ni zemaljski lik Njegov, samo guši u čoveku-posmatraču čežnju za unutarnjim, nebeskim viđenjem Hrista Kralja. To je ista izopačenost kao i današnje snimanje komercijalnih filmova o Hristovom životu, u kojima neprofinjeni glumci svojim nastupom samo ismejavaju Gospoda Blagosti. – Pogledajmo kako Julijan, Helijev (Mitrin) sveštenik, opravdava idolopoklonstvo, govoreći da u kipovima ne obožavaju njih same već kroz njih uzdižu bogove, i njih poštuju kao znakove prisustva bogova: »... Kao što oni koji poštuju portrete careva, iako ti portreti nemaju potrebe ni za čim, ipak izazivaju naklonost prema sebi, tako i oni koji poštuju kipove bogova, iako bogovima ništa nije potrebno, ipak nagone ove da im pomažu i da brinu o njima. /.../ Kada posmatramo kipove bogova, nemojmo misliti da su oni kamen ili drvo, ali nemojmo misliti ni da su sami bogovi. Jer ne govorimo ni za portrete careva da su obično drvo ili kamen ili bronza, ali ni da su sami carevi, nego da su njihovi portreti. Dakle, kogod voli cara, s radošću gleda carev portret, ...« (‘Pismo Temistiju’, 293 C-D.294 C – prevod: Aleksandar Popović) Obožavajući ljudske predstave božanstva, vezujući se za njih potpadamo pod uticaj duša i demona koji stoje iza niih, te demonskih saveznika, svetovnih uglednika i velikaša. – Tačno je da je u Mojsijevom Tabernaklu bilo slika i kipova koje su simbolično predstavljale nebesnike, ali niko se njima nije klanjao i molio, kao da se radi o samom Bogu. Rana Crkva nije imala ni raskošne hramove ni raskošne slike i kipove po svojim zbornicama. Tek u II stoleću pojavljuje se katakombička pedagoško-dekorativna umetnost (sa Hristom Dobrim Pastirom kao središnjim likovnim motivom), koja opet nije bila u službi idolopokloničkog uzdizanja. Trulski sabor određuje da se mogu poštovati stare sakralne slike kao znamenja i predizobraženja istine, te da se umesto prikaza jagnjeta (koje je predstavljalo Hristovu Blagost i Nevinost), Hrist prikazuje samo kao čovek (prav. 82). Takođe zabranjeno je da se po podovima, po kojima se gazi, postavljaju slike Hristovog Krsta, kako se ne bi vređao simbol Pobede i Spasenja (prav. 73). Zabranjuje se i pravljenje bilo kakvih slika koje mame pogled, razvraćaju um i razgorevaju plamen pohote, jer telesni čulni utisci se lako prenose na dušu (prav. 100). Horos Sedmog vaseljenskog sabora određuje da se, uporedo sa znakom časnog i životvornog Krsta, radi ljubljenja i počasnog poklonjenja, u hramovima, sveštenim posudama i odeždama, na zidovima i daskama, po kućama i po putevima mogu postavljati slike Hrista Gospoda, Bogorodice, anđeoskih svita i osvedočenih ljudi, kako bi to, navodno, posmatrače pokretalo da podražavaju same originale. Idolopoklonstvo sa ikonama car Lav III pokušao je da suzbije izdajući 726, i 730. g. ne. dva državna zakona protiv njihovog poštovanja. Lavov sin Konstantin V Kopronim, koji je i pogubljenjima monaha, činovnika i oficira pokušao da suzbije poštovanje ikona, u Hijereji na Bosporu sazvao je 754. g. ne. sabor protiv ikono-idolatrije (kome je predsedavao episkop Teodosije Efeski); saboru je prisustvovalo velikih broj episkopa (oko 338), i oni su ikonopoštovaoce osudili kao heretike idolopoklonike. – Pseudohrišćansko slikarstvo i kiparstvo od početka Srednjeg veka počinje sve više, umesto Krsta Svetlosti, da uzdiže i obožava mučeničko Raspelo, Krst sa mrtvim telom, kojim se, kao i predstavama Hrista kao 'bebice', Gospod Beskonačnosti hoće prikazati kao 'nemoćan', za sva vremena 'prikovan' i 'poražen'. Pred predstavom 'slabog' Hrista, kojima se negira Njegovo Vaskrsenje i Vaznesenje, dakle pred mrtvom slikom 'mrtvog' Boga, počeo je da se moli duhovno oslabljen hrišćanin. – U 'Poslanici Diognetu' razotkriva se rimsko obožavanje statua-bogova: »Zar nisu svi /ti idoli/ gluvi, i slebi, bez daha i bez osećaja, te nepokretni? Zar se svi ne troše i ne propadaju? Vi li to nazivate bogovima, tome li služite, tome li se klanjate? /Doista/ sa njima ćete se potpuno izjednačiti. Zbog toga vi mrzite hrišćane, što takve ne uzimaju za bogove.« (2:4-6) – Dok su se rani hrišćani odlučno suprostavili klanjanju mrtvim bogovima, načinjenim ljudskom ruhom od zemlje, drveta, srebra ili zlata (2:10), paganizirano hrišćanstvo je njima ispunilo svoja sakralna zdanja; ono se i dalje klanja »demonima, i zlatnim i srebrnim i bronzanim i kamenim i drvenim idolima, koji ne mogu gledati, ni slušati, ni hodati« ('Otkrivenje', 9:20), odnosno klanja se Đavolu i njegovim slikama, ođavolenim velikašima i uglednicima, saveznicima Tame, koji u većoj ili manjoj meri reflektuju pakleno presijavanje. Bog je Duh i duhovno Ga treba obožavati, a to obožavanje pokazati i zakonitim delatnim životom. I sama Božija Zapovest zabranjuje da se prave slike i kipovi za obožavanje i klanjanje, jer Slava i Čast pripadaju samo Živome Bogu: »Nemoj imati drugih bogova uz mene. Ne pravi sebi lika ni obličja bilo čega što je gore na nebu, ili dolje na zemlji, ili u vodama pod zemljom. Ne klanjaj im se niti im služi.« ('Izlazak', 20:3-5) – Onaj verujući čovek koji svoj unutarnji hram nije okitio uresom darujuće ljubavi i svetim vrlinama, on ima goruću potrebu za raskošnim hramskim enterijerima i eksterijerima. U takvoj pompeznoj vanjštini on i nastoji postići 'briljirajuće', zaslepljujuće dostojanstvo i ugled, nekakvu 'veličinu'. Tako se u unutarnjem siromašni i hladni pobožnici kite i uzdižu u prolaznoj vanjštini. No, Bog ne stanjuje u raskošnim zidanim zdanjima ('Dela', 17:24), već ponajprije u preporođenom srcu, u dušama koje su postale isklesan i izbrušen kamen: »Zar ne znate da ste hram Božiji i da Duh Božiji obitava u vama? Ako neko uništava hram Božiji, Bog će njega uništiti; jer je hram Božiji svet, a to ste vi.« ('Korinćanima', II, 16-17)

Zavedeni hrišćanin, koji na hrišćanstvo gleda kao na pozorišnu predstavu i glumu, i od svešteno-oltarskog činodejstvija napravio je pozorište: on je ponekad u hramu samo da bi odslušao duhovno prazne propovedi (kojima je obeleženo protestansko hrišćanstvo) ili da bi odgledao najčešće nerazumljive liturgijske rituale koje su preuzeli od judejaca i pagana, ili izmislili sveštenici (tradicionalističkog hrišćanstva) usmereni samo na sebe. Povremenim hramskim posetima on misli da se lako može osloboditi tereta svojih grehova i zastranjivanja (cp.: 'Jeremija', 7:3-11) Požrtvovanim životom Hrist se ne sledi, ne uzima se udela u Njegovom Putu; On je tu samo da se gleda zamućenim očima i da se isprazno veliča. A kada lažljivac 'veliča' Hrista, On ga zapravo ismejava, jer njegovim rečima ne daju snagu bogougodna dela, zakonit život. Ako se Bog ne obožava u Duhu i Istini, u svako doba i na svakom mestu, neće se to postići ni u svečanim molitvenim domovima. – Sokrat Sholastik svedoči da se u njegovo vreme ne mogu naći ni dve crkvene skupštine koje na isti način obavljaju bogosluženje, te da te razlike dolaze od episkopa koji su bili na čelu pojedinih crkvi (’Historija Crkve’, V, 22) – Ni ritualno-sakramentalni (tajnovodstveni), ni lirički, ni homilički deo hramske službe brojnih hrišćanskih denominacija ne stoji na Hristovom Putu.

- 17:33 - Komentari (0) - Isprintaj - #

U tobožnjem hrišćanstvu se ne moli iz srca, ne moli se u Duhu; prouznose se nenadahnute i šematizirane molitve, epikleze (prizivanja), anamneze i blagodarenja. U 'Učenju Dvanaestorice' vidimo da je molitva euharistione anafore kod harismatika-sveštenika bila vremenski neograničena i govorena je po spontanom unutarnjem nadahnuću (10:7); 'Apostolsko predanje' takođe i svešteniku daje pravo da se u sakramentalnoj službi bez šematskog okvira moli i zahvaljuje (prg. 9). I Justin Mučenik to potvrđuje: »... Predstojatelj uznosi molitve i euharistiona zahvaljivanja, koliko moći ima.« ('Apologija', I, 67) Tobožnji hrišćanin, ako se nekad predaje molitvi, radije moli svoje plemenske svece i Bogorodicu nego sveprisutnog i svemoćnog Hrist-Božijeg Duha. – Tobožnji hrišćanin Posletka gotovo da i ne poznaje molitvu u osami, molitvu jutrom i večerom, skrušenu molitvu na kolenima – kolenopriklonjenje (Tertulijan: 'O molitvi', cap. 23), molitvu sa visoko uzdignutim rukama prema nebu (ibid., cap. 14 i 17) i molitvu sa krstoobrazno položenim rukama na grudi, molitvene stavove koji su kultivisani u drevnim svetiteljskim hristocentričkim kultovima, školama i misterijima. Za proroka Danila se tako iznosi: »On je tri puta na dan padao na kolena blagosiljajući, moleći i hvaleći Boga, kako je uvek činio.« ('Daniel', 6:11) U nedeljne dane hrišćanin je se molio Suncu Života držeći svoje telo dostojanstveno uspravljeno (Tertulijan: 'O molitvi', 23: 'O vencu', 3), a kada je imao živo prikazanje Božijeg Duha molio je ničice, padao je licem prema zemlji (cp.: 'Otkrivenje', 1:17; 'Matej', 2:11; 'Postanak', 18:2).
U apostolsko i poapostolsko vreme hrišćane vidimo kao istinske poštovaoce subote (sabata), sedmičnog dana odmora. Sokrat Sholastik ukazuje da u njegovo vreme sve crkve (osim Rimska i Aleksandrijska) vrše liturgiju (u predvečerje) svake subote: »A susedi Aleksandrijevaca – Egipćani i žitelji Tebaide, mada obavljaju okupljanja u subotu, tajinstva ne primaju tada, kada to uopšte čine hrišćani, već prinose žrtvu i uključuju tajinstva tek po zasićenja svakim jestivom, blizu večere.« ('Historija Crkve', V, 22) Sozomen u svojoj 'Historiji' ukazujući na kultne razlike među crkvama na različitim podnebljima naznačuje da se subotom (uveče) samo u Rimu i Aleksandriji hrišćani nisu saborno okupljali u Hristovo Ime (VII, 19.) Sokrat naznačuje da su arijani svoje verske sastanke obično održavali subotom i nedeljom (VI, 8). Svršetak dana odmora i početak dana vaskrsenja, hrišćanin je obeležavao okupljanjem oko oltara, uključivanjem u zajedničke večere i prinošenjem svete žrtve. Sirijsko 'Zaveštanje' traži da se žrtva »prinosi samo u subotu i nedelju, i u dan posta.« (I, 22, v.: II, 28) 'Apostolske Ustanove' traže da se u svaku subotu (osim predvaskršnju) i svaku nedelju čine sabranja radosti (V, 20, v.: II, 59; VII, 23; VIII, 33; Timotej Aleksandrijski, prav. 13). Tertulijan pak smatra da je subota neobavezna za hrišćane ('Protiv Markiona', 22); no subota, kao dan odmora, od Boga nije data samo Jevrejima, već svim narodima; Bog traži da se u subotu ni životinje ne koriste za rad. Laodikejski sabor svetkovanje subote vidi kao sleđenje judejskih običaja, i predaje anatemi one koji je obeležavaju (prav. 29). Nikefor Ispovednik zabranjuje, bez potrebe i sile, putovanje nedeljom (prav. 39). No ako pogledamo 'Dela apostolska', vidimo da i sam apostol Pavle, preduzima nedeljno putovanje (20:7-11). Na istiskivanje subote iz hrišćanskog kulta uveliko je uticao car Konstantin veliki; tako u svom Pismu crkvama on traži da se hrišćani distanciraju od svakog zajedničarenja sa hvalisavim i zabludelim Jevrejima i njihovim svetkovinama (Sokrat: 'Historija Crkve', I, 9).
Tobožnji hrišćanin odbacuje očigledne judejske običaje (ne pitajući se mnogo da li oni stoje u svetlu Istine), ali ne odbacuje i ne preispituje svoje običaje i svoje predanje (grč.: h parádosis), ne dopušta da zastare njegove zablude. »... Dominus noster Christus veritatem se, non consuetudinem cognominavit - Hrist, Gospod naš. nazva Sebe ne običajem već Istinom.« (Tertulijan: De virginibus velandis, 1, 2) I Jevreji su, da bi opravdali svoje izmišljene običaje, pozivali se na autoritet svojih očeva, predaka, iako oni sa njihovim paganštinama nisu imali ništa. I zabluda nosi drevnost; ne naziva se uzalud Satana, koji je grešio od početka, Starom Zmijom. Kiprijan Kartaginski znalački zapaža: »... Antiquitas sine veritatem vetustas erroris est. - Drevnost bez istine jeste starina zablude.« ('Poslanice', 74, 9) Star (palaiós) običaj nije samim tim i istinit običaj.
Dok su rani hrišćani gotovo svakodnevno ('Dela', 2:46), a obavezno subotom (predveče) i nedeljom (izjutra) okupljali radi slavljenja Hristovog Imena i prouznošenja svete žrtve, umrtvljeno tradicionalističko hrišćanstvo poznaje samo hramsko okupljanje za velike praznike (Vaskrs i Božić). 'Apostolske ustanove' zahtevaju zajedničko jutarnje i večernje bogosluženje: »A kada ti, episkope, poučavaš, onda zapovedaj i uverljivo sugeriši narodu kako bi marljivo dolazio u bogomolju svaki dan ujutro i uveče, i da ne napušta sabranja. /.../ Svakoga dana sabirajte se ujutro i uveče, pevajući i moleći se u Gospodnjim zdanjima ...« (II, 59) 'Didahe' preporučuje verujućem narodu: »... Sabirajte se češće zajedno, tražeći ono sto priliči dušama vašim.« (16:2) Na Sardikijskom saboru (343, g. ne.) potvrđuje se ranija uredba da ako neki vernik, boraveći u varoši, ne dođe u bogomolju u tri nedeljna dana tokom tri sedmice, mora biti uklonjen od zajednice (prav. 11; slično: Trulski sabor, prav. 80). Kada su u Jerusalimu car Konstantin i njegova majka Helena podigli nekoliko velelepnih crkava (na Maslinskoj Gori, Getsimaniji, Sionu), sveštenstvo, monaštvo i pobožan narod gotovo svakodnevno su u njima i oko njih održavali liturgijske činove i procesije (Egerija, 27:2-9), što je naravno bio pogrešan pristup i prenapregnut zanos, koji je vremenom doveo do zamora učesnika liturgijskih ceremonija i do pražnjenja crkvi. Jednostavna ranohrišćanska liturgija, oltarska služba, vremenom je grubo ugušena glomaznim molebanima, panihidama, čitanjima i ceremonijama. Ljudi Crkve, što su manje bili spremni i sposobni da zdravo i trezveno poučavaju narod, to su više uzimali ulogu glumaca, izmišljajući i prihvatajući razne detalje liturgijskog teatra. Naravno, pretvaranje liturgijskog služenja u dugu i dosadnu pozorišnu predstavu, odbio je mnoge vernike od oltarskog zajedništva i sučeljavanja. U 'Apostolskim pravilima' preti se odlučenjem onim vernicima koji dolaze u bogomolju i slušaju čitanja iz 'Pisanijâ', a napuštaju sobranje kad nastupi vreme zajedničke molitve i svetog prinosa (prav. 9). Naravno, neverujući narod i 'katehete' nisu mogli i nisu trebali da uzmu udela u tajinstvu žrtvoprinošenja. U starini, neverujući, neposvećeni narod (koji je sa vernima slušao uvodne propovedi) je najpre napuštao hramsko sabranje; kad bi liturgija dovedena do prinošenja svete žrtve, onda bi i katehete morale da napuste sabranje. Danas, međutim, u tradicionalističkim crkvama (koje drže samo senku od drevne liturgije), žrtvenom tajnodejstviju mogu da prisustvuju i katehete i iz dokolice prisutan narod, što pokazuje koliko puno je sakramentalni život erodirao i profanisan.
Drevni sakramenti, kojima je opšteno sa Hrist-Božijim Duhom, traženo i potvrđivano jedinstvo sa Unutarnjim, Tajnovidim Životom, ni kod protestanskog ni kod tradicionalističkog hrišćanstva ne stoji na liniji Apostolstva. To se najrečitije vidi kod tajinske ustanove zajedničarskog pričešća, žrtvenog opštenja (participiranja), zahvalničkog priopštenja (grč.: h koinMnía; lat.: communio). Dok su jedni u sakramentalnom prinošenju hleba i presečenog vina videli samo simbol, duhovno jedenje, drugi (tradicionalističke crkve) su govorili o suštinskom i supstancijalnom pretvaranju predloženih darova: »Kao što se jedenjem hleba prirodno pretvara u telo onoga koji jede, a vino i voda se prirodno pretvaraju u krv onoga koji pije, te time ne nastaje neko drugo telo osim njegovog ranijeg tela, tako se i hleb predloženja, i vino i voda prizivanjem i silaskom Duha Svetoga pretvaraju u Telo i Krv Hristovu, i nisu dva tela, nego jedno isto.« (Jovan Damaskin: 'Tačno izloženje pravoslavne vere', pogl.86) – Dok je u starini prisustvo na liturgiji obavezno podrazumevalo i prinošenje svete žrtve i pričešćivanje, tajinsko učešće u životu mističnog Hristovog Tela, danas je pričest ostavljena samo za velike crkvene praznike. Kapadočanin Basilije Veliki u svome pismu Patrikijevoj ženi Kesariji ukazuje da se kod njih pričest obavlja četiri puta u toku sedmice: u nedelju, sredu, petak i subotu. Teodor Studit (759.-826. g. ne.), suočen sa drastičnom redukcijom pričesničkog života od strane crkvenog laosa, određuje da monah ili laik koji je pod epitimijom, i po svojoj nemarnosti 40 dana ne pristupi pričešću, odlučuje se od Crkve na godinu dana (prav. 62). Sabirajući se u subotom uveče stari hrišćani su u Duhu organizovali Gospodnje večere, agape (kojima je nekad nadodavana i euharistija), dok su na nedeljim jutarnjim sabranjima, u spomen Hristovog Stradanja i Vaskrsenja, ostvarivali samo euharistioni prinos, žrtvu pričesnicu: »A u nedelju Gospodnju, sabravši se zajedno, lomite hleb i vršite euharistiju, ispovedajući prethodno grehe svoje, da bi žrtva vaša bila čista. Svaki pak onaj koji ima spor sa drugom svojim neka ne dolazi na sabranje sa vama, dokle se ne izmire, da se /time/ ne uprlja žrtva vaša. Jer je to ona /žrtva/ za koju je Gospod rekao: "U svakom mestu i vremenu prinosićete Mi žrtvu čistu, jer Ja sam Kralj Veliki /.../ i Ime je Moje čudesno medu narodima".« (‘Didahe’, 14:1-3) Svetim darovima je bilo potrebno pristupiti sa čistim mislima, čistim srcem (10:6; 'Apostolske Ustanove', VIII, 26, 6). U 'Historiji egipatskih monaha' ukazuje se za presbitera Evlogija koji je mogao prozorljivo da čita misli svakog monaha koji bi pristupao svetome tajinstvu: »Često se dešavalo da neke monahe, koji su hteli da pristupe žrtveniku, on zaustavi govoreći im: "Kako se vi usuđujete pristupiti svetim tajinstvima, kada imate rđave misli"?« (Pogl. 16) U starini, svetim darovima davanim sa žrtvenika prilazilo je se sa rukama prekrštenim na grudima, a Hristovo telo je primano u dlan desne ruke krstoobrazno položen (u visini srca, središnjeg centra svesti gde se Hristova Snaga najače oseća - Eusebije: 'Historija Crkve', VIII, 7; cp.: Adra Viraf Nameh, 2:9; v.: 1:20) nadlanicom u dlan leve ruke (Trulski sabor, prav. 101). Kasnije su pojedini bogatiji vernici smatrali da će dostojanstvenije primiti euharistiono Hristovo telo, ako komadić hleba prime u posudu od plemenitog metala, čime su prednost davali, ne Bogu Stvoritelju, već ljudskoj tvorevini. Iako je Gospod Ljubavi i Premudrosti na poslednjoj pashalnoj večeri pokazao i zapovedio pričest kako preobraženim beskvasnim hlebom (grč.: ázymos = 'beskvasni' hleb) tako i preobraženim vinom presečenim sa vodom (v.: Tertulijan: 'O idolatriji', pogl. 7; 'O vencu', pogl. 3), tradicionalističke žrtve su redukovale i banalizovale moduse pričesti verujućeg naroda: Rimska crkva (koja je poništila, zarad rimske mise, sve druge zapadne liturgije) izbacila je pričest pastve pomešanim vinom, a uvela samo pričest malim lepinjama (grč.: pastilion, sin.); ideja svetog prinosa nije da se dele lepinje, već da se jedan hleb razdeli na komadiće, čime se pokazuje jedinstvo naroda u Duhu Preobraženja, Duhu Hrista Spasitelja koji je Svoje Telo žrtveno razdao za sve nas. Bizantijski obredi, sveštenstvu uz oltar (gde je ženama i laicima bio zabranjen pristup a dopušten svetovnim velikašima kada nose darove: Trulski sabor, prav. 69) omogućava da se pričesti pod oba vida: i (kvasnim) hlebom i pomešanim vinom, dok se narodu, nakon Trulskog sabora, iz putira sa vinom u koje je nadrobljen hleb, kašičicom ('kleštima', grč.: h labís), od strane episkopa, daje ta mešavina. (U 'Evanđelju Savršenog Života' vidimo da Isus pri žrtvoprinošenju jedan komadić hleba ispušta u putir sa presečenim vinom, ali on ne pravi masivan drob od vina i hleba.) Dakle, za bizantijske obrede, možemo aproksimativno gledano reći da oni pastvi omogućavaju pričešćivanje samo vinom (iz putira). Trulski sabor ukazuje na još jednu žrtvenu devijaciju: dešavalo je se da grožđe, koje su vernici donosili kao prvine (nekada korišćene i za večere ljubavi), sveštenoslužitelji mešali sa beskrvnom žrtvom, i potom to delili narodu (prav. 28). Bizantijski žrtveni obred (u V stoleću) pretrpeo je još jednu izrazitu nakaradnost: uvedeno je da se u već osvećene darove (u putir razdrobljen hleb) dodaje neosvećena topla voda (grč.: h zést = 'toplota'). Na podneblju Jermenije s pravom je zadržano pričešćivanje beskvasnim hlebom i odbačeno dodavanje vruće vode vinu, no uvedene su druge sakramentalne zablude: crno vino nije mešano sa vodom (cp.: 'Jovan', 19:34), a negde je u oltaru zgotovljeno meso deleno sveštenicima; Trulski sabor konformistički određuje da se takvi nakaradni prinosi mogu obavljati samo izvan hramova (prav. 99). Na tom Saboru se osuđuje i vršenje prinosa na vodi (kao što su činili hidroparastati) ili na vodom nepresečenom vinu (prav. 32). (Svi drevni narodi, osim Skita i Tračana, vino su i inače koristili presečeno sa vodom. Obično je mešavina pravljena od 2/5 vina i 3/5 vode. Poeta i plemić Alkaios iz Mitilena na Lesbosu (VII st. se.) spominje mešanje 1/3 vina i 2/3 vode. Lirički poeta AnakreMn, 559.-478. g. se.), rodom iz Teosa, spominje mešanje vina i duplo veće količine vode.) Vino pomešano sa vodom, ako je nakon epikleze istinski preobraženo u Hristovu krv, dakako nije moglo imati opojni karakter; istinski hrišćani, u bilo kojoj prilici, nisu koristili čisto vino. Kao neodvojivi deo anafore bila je anamneza (grč.: h anámnesis = 'sećanje', 'uspomena') i epikleza (molitveno prizivanje Duha Svetog da preobrazi predložene žrtvene darove), a epiklezi je sledilo blagodarenje (grč.: h eycharistía = 'zahvalnost'). U svojoj 81. Besedi Jovan Zlatosti ukazuje za čin epikleze: »Podignuvši ruke k nebu, sveštenik priziva Duha Svetoga da dođe i da se dotakne žrtve.« Naravno, bez prizivanja Duha, i bez Njegovog spuštanja, ni predloženi žrtveni darovi nisu mogli biti preobraženi (grč.: h metabol = ‘promena’, ‘prelaz’) u proslavljeno Jagnjetovo telo i krv. U Rimskoj crkvi (u vreme Gregorija I, 590.-604. g. ne.), začudo, izbačeno je molitveno prizivanje Duha Preobraženja, što potpuno ruši smisao beskrvnog žrtvoprinošenja. – Sakramentalno Hristovo telo je, onima koji nisu bili prisutni na žrtvoprinošenju, nošeno njihovim kućama (Tertulijan: Ad uxorem, II, 5; Kiprijan: De lapsis, pogl. 26; 'Jovan Mosh': Noes paradeisos, pogl. 29 i 30), što je praksa koja ne stoji na liturgijskoj liniji Hristove crkve, pogotovo ako se radi o zdravom verniku; negde je euharistioni hleb odnošen čak i za mrtve, koji dakako ne mogu jesti (Trulski sabor, prav. 83) – Egipatska sekta fibionita u iskrivljavanju euharistione žrtve otišla je najdalje, dodirnula je samo dno pakla. Fibioniti su jeli meso od svih životinja, verujući da tako sveprisutno 'zarobljeno' Svetlo vraćaju Nebu i otkupljuju sebe. Pošto bi se na svojim sastancima prezasitili i nadražili jako začinjenom hranom, mesom i vinom, prepuštali bi se orgijanju i razvratničkom spajanju. Svoje polne izlučevine, seme i menstrualnu krv su 'prinosili' Gospodu i potom tu sramotu jeli i pili (Epifanije: 'Panarion', haer. 26, 11). Takvi 'sakramenti' dakako nisu vodili jedinstvu sa Hristom, već sa Đavolom i Paklom. I nikolaiti su smatrali da će se rasipanjem semene snage (koja sadrži božanske Energije) pre približiti Bogu: »Silu Prunikosa /ts Proyníkoy tn dýnamin/ sabiramo iz tela preko izliva semenâ /gons/ i menstrualne krvi /katamníMn/.« (Ibid., haer. 25, 3) – Ako su takozvani gnostici i takozvani hrišćani euharistino tajnodejstvije, koje je u vrlo očiglednoj formi ustanovljeno, mogli tako da deformišu i ismeju, šta tek onda reći za njihov odnos i obzir prema ostalim tajinstvima?! – Ljudi lutajuće Crkve, ne samo da su izbacili neke od Hrista ustanovljene sakramente, već su i dodali jedan: sakrament ispovedanja grehova svešteniku. Ispovest, bilo da se obavlja u tajnosti ili javno, ni po čemu nije Hristovo tajinstvo, već je to samo jedna od karika u lancu pokore, lancu koji počinje sa prepoznavanjem svojih grehova.
Crkva bez posedovanja istinskih duhovnih darova, koja je se postavila kao osioni gospodar nad strujom Božije milosti, umislila je čak i da drugima može skidati teške grehove, pa čak i za novčanu nadoknadu. No ni sam Bog ne može razdrešiti neokajane grehove, a kamoli trošni čovek. Čovek koji živi u Duhu, može, međutim, bližnjemu koga vidi kao predanog pokajnika koji stiče milost u Božijim očima, da ukaže da će Gospod skinuti njegove grehove: »David reče /proroku/ Natanu: "Sagrešio sam protiv Jehove!" – A Natan odgovori Davidu: "Jehova ti oprašta tvoj greh; nećeš umreti".« ('Samuel', II, 12:13) – Poznat je spor između rimskom episkopa Kornelija i Novatijana: Kornelije je smatrao da episkop može oprostiti i najteži greh, što je Novatijan odbijao i tražio da se u Crkvu ne vraćaju oni koji su pali pod presijom Dekijevih progona, da bi potom u Crkvi osnovao vlastitu frakciju. Tertulijan je smatrao da su harismatici u ranoj Crkvi, po Duhu Darovatelju imali pravo da bližnjima otpuštaju grehe: »Crkva može praštati grehe, no Crkva Duha kroz duhovnoga čoveka, a ne Crkva sastavljena od sabranih episkopa.« (De pudicitia, cap. 21; v.: Ad martyras, cap. 1) Tertulijan smatra i traži da onaj ko je sagrešio takozvanim smrtnim grehom (cp.: ‘Prva Jovanova’, 5:16-17) mora zasvagda biti isključen iz Crkve (De pudicitia, cap.: 18 i 19; De fuga, cap. 1).
Kada je napustila svoje kuće i počela da gradi svoje bogomolje, u svakom uređenom hramu Crkva je imala odaju za okupljanje oko žrtvenika, krstionicu - odaju za vodeno krštenje, i odaju za Gospodnje večere, agape. (To pokazuju i ostaci jedne od najstarijih sačuvanih crkava u Dura-Europosu na Eufratu.) Hiponski sabor dopušta da se u hramu samo jedanput godišnje vrši Gospodnja večera ('Zbornik pravila afričke crkve', prav. 50); traži se, takođe, da episkopi i klerici uopšte, u hramu ne drže gozbe, osim u slučaju nužde, kada su na neophodnom putu pa tu svrate da se odmore (prav. 51), s obzirom da im olako svraćanje u javna konačišta i krčme nije bilo preporučeno (49. prav). Gozbeno okupljanje oko zajedničkog stola u hramu je do početka Srednjeg veka skoro svugde ukinuto, a uzdignuto je sakramentalno dostojanstvo episkopove katedre: »Ne priliči u Gospodnjim hramovima ili u crkvama obavljati takozvane trpeze ljubavi, i u domu Božijem jesti ...« (Pomesni Laodikejski sabor, prav. 28) I Trulski sabor ponavlja zabranu da se u bogomoljama i zdanjima posvećenim Gospodu održavaju agape, izjednačavajući praksu Gospodnjih večera sa pravljenjem spavaonice i konačišta u hramu (prav. 74) Možemo videti da se u crkvi najpre ukidaju trpeze ljubavi u Hristovu čast (čemu su doprinele i mnogobrojne zloupotrebe svetih gozbi, koje su se još u Pavlovo vreme susretale – 'Korinćanima', I, 8:21-22.33-34) a potom i u čast raznih mučenika, koje je ustanovila paganizirana Crkva (cp.: Eusebije: 'Beseda cara Konstantina zboru svetih', 12), koje se kasnije samo negde (naprimer među Srbima) zadržavaju kao plemenske slave.
Dok je Gospod Reda iz Božijeg Hrama isterao trgovce životinjama i menjače novca, koji su ga hteli pretvoriti u razbojničko i razvratničko leglo, paganizirana crkva na svoje praznike i oko svojih zdanja organizuje i dopušta razuzdane vašarske (sajamske) svetovne svetkovine i pirove, koji nemaju nikakve veze sa zdravom duhovnošću. Još je Šesti vaseljenski sabor zabranio svečarska i trgovačka skrnavljenja sakralnih zdanja: »... Niko ne sme unutar svete ograde /hrama/ postavljati krčme ili mesta za obedovanje, niti tu činiti bilo kakvu prodaju.« (Prav. 76) Na Laodikejskom saboru (343. g.) ukazuje se da sveštenicima i laicima ne priliči da priređuju pirove (prav. 55), a sveštenicima i katehumenima da budu na pozorišnim predstavama koje se priređuju na svadbama i pirovima (prav. 54). Takođe, ukazuje se da ako hrišćani odu na svadbu, ne priliči im da razuzdano plešu i vesele se (prav. 53) Sokrat Sholastik nam iznosi kako je se Jovan Zlatousti suprostavio ustanovljenju i održavaju narodne igre oko srebrne statue carice Evdoksije, koja je postavljena ne tako daleko od crkve Svete Sofije, što je pogodilo caričin ponos (VI, 18). – U nekim protestanskim crkvama bogomolje se uzimaju kao mesto lagodne zabave, kao koncertne arene: one vriju od nedolično izraženih oduševljenja i žestokog muzičkog ritma; a kad satansko 'proslavlja' Hrista, ono za zapravo ismejava ...

Raslabljeno i umrtvljeno hrišćanstvo obožava i glorifikaciono uzdiže sijaset mrtvih stvari, samo ne i Živog Hrista, Duha Života. Ono je poklonički odano raznim relikvijama i raskošnim relikvijarima. Tako, kada je, u vreme Konstantina Velikog, u Hristovom grobu nađeno navodno Hristovo raspelo, Konstantinova majka Jelena je najglavniji deo raspela dala na čuvanje u Jerusalimu, u srebrnom kovčegu (Sokrat Sholastik, I, 17; Rufin: 'Historija Crkve', I, 8), a preostale delove je poslala Caru (koji ih je pohranio u svoju statuu); delići raspela, rašireni po celom svetu (Kiril Jerusalimski: 'Kateheze', IV, 10; XIII, 4) brzo su postali objekat potrage i poklonjenja. Jovan Zlatousti govori o pseudopobožnosti hrišćanina, koji su od delatne i razumne vere skrenuli ka sujeverju i praznoverju: »Mnogi obloživši zlatom komadić raspela, nose pri sebi o vratu.« ('Homilije', 85; v.: Gregorije Niski: Vita sanctae Macrinae – PG, XL, 989) Iz ovoga je kasnije proizišlo dokazivačko nošenje, često raskošnih i masivnih, krstova o vrat. Petar Đakon u svojoj 'Knjizi o Svetim Mestima' (De Locis Sanctis) iz 1137. g. ne., u koju je uneo niz starih hodočasničkih izveštaja, ukazuje kako su se hrišćani Konstantinove epohe pobrinuli za očuvanje navodnih Hristovih stvari: »Platno kojim je Hrist brisao lice /.../ odnešeno je u Rim za vreme kesara Tiberija. Trska kojom su Ga udarali po glavi, sandale Njegove i konopci kojima vezan bi, obrezanje Njegovo i krv Njegova čuvaju se u Konstantinovoj bazilici u Rimu.« (Odeljak G)

U mnogobožačkoj starini bila je uobičajna praksa da se prestupnici razne vrste nalaze azil, zaštitničko pribežište u pojedinim svetilištima. Plutarh prenosi za respekt prema svetilištima od strane Aleksandra Makedonskog »Megabizu piše i naređuje da jednoga roba, koji je utekao u hram, ako može, izmami iz hrama i tada uhvati, ali u hramu da ne meće ruku na njega.« ('Aleksandar', 42; v.: 'Makabejci', I, 10, 83-84) Takit pripoveda o problemu narastajućeg hramskog azilanstva u vreme cara Tiberija (22. g. ne.), koji je prepuštao zahteve provincija na rešavanje senatu: »... Po grčkim gradovima sve su se više slobodno i nekažnjeno osnivali azili /asyla/: hramovi su se punili ološem od robova, u njima su dužnici tražili zaštitu od poverilaca, pa čak i ljudi osumnjičeni za teške zločine, i nikakva vlast nije bila kadra da obuzda meteže u jednom narodu koji je štitio prestupnike kao da time ispunjava svetu dužnost prema bogovima. Bi odlučeno, dakle, da ti gradovi pošalju svoje poslanike s dokazima da imaju prava na osnivanje azila.« ('Anali', III, 60; v.: III, 63; Plutarh: 'Solon', 12) - Takvu hramsko-azilantsku praksu usvaja i otuđeno hrišćanstvo, što što je povuklo ugnezdavanje ljudi sumnjivog morala u njegove redove. (U svešteničke redove ulazili su ne samo gramzivi ljudi već i oni koji su želeli da izbegnu vojno-ratničku službu.) Moralnu sliku hrišćanskog života survalo je i olako primanje i vraćanje u crkveno opštenje onih koji su u ranijim progonima pali, odrekli se Hrista Spasitelja. Kartaginski sabor iz 399. g. ne. imperatoru je uputio dva episkopska izaslanika, sa molbom da donese zakon po kome niko ne bi smeo dirati one koji, postavši krivim, traže utočište u crkvi. Sokrat Sholastik nas izveštava kako je Evropije, nastojnik nad carskim odajama za spavanje koji je dobio dostojanstvo konsula, da bi se osvetio nekim ljudima koji su prišli Crkvi, počeo da nagovara cara da izda zakon kojim se zabranjuje tražiti utočište u crkvi, i kojim se dozvoljava da se iz crkve izvedu oni koji su tamo potražili spas ('Historija Crkve', VI, 5). Posle Drugog svetskog rata Rimokatolička crkva je sakrila i omogućila beg mnogim nacističkim zločincima. I danas, prikriveno ili otvoreno, otuđena Crkva brani i skriva prestupnike razne vrste, često i najteže zločince; ona podržava i blagosilja i protagoniste mondijalističko-cionističkog fašizma. – Na Petom Kartaginskom saboru (401. g. ne.) okupljeni crkveni dostojanstvenici suočili su se sa problemom nedostatka svešteničkog kadra, počev od đakonâ. Naravno, takav ambijent u posvetovljenoj crkvi još više je pogodovao prodoru nečasnih ljudi u njene sveštene redove. – Monaštvo je se takođe punilo ljudima koji nisu srcem bili za isposnički život. Monarh je znao nekog od svoga potomka oterati u monahe, ukoliko je pretpostavio da bi bio smetnja njegovom pretendentu za presto. I sveštenike, sve do patrijarha (naprimer konstantinopolskog Ignatija) Kruna i Oltar su znali da oteraju u monastirski život, samo da ne bi bili smetnja realizaciji njihovih gospodarskih planova.

Život terapeuta i esena, najbolje pokazuje da autentično hrišćanstvo nije poznavalo držanje robova i trgovinu robovima ('Timoteju', I, 1:10). Ko je imao ljubav za bližnjega, bližnjega nije mogao držati i koristiti kao roba. Istinski hrišćanin nikome nije trebao da bude na teret, on je trebao da se izdržava radom svojih ruku. Pavle naznačuje vernima: »... Da gledate svoje stvari i da radite svojim rukama - kao što smo vam zapovedili.« ('Solunjanima', I, 4:11; v.: II, 10:11; 'Korinćanima', I, 4:12, 9:7) Hrišćanin je trebao da radi kako bi mogao i ugroženom bližnjemu da pruži, a ne da otima od bližnjih: »Kradljivac da ne krade više, nego neka se radije trudi i svojim rukama radi ono što je dobro, da bi mogao davati kome je potrebno.« ('Efescima', 4:28) Onaj ko živi od tuđeg ropskog rada, i ko drugome uskraćuje poštenu nadoknadu za njegov pošten rad, šta je drugo nego lopov, koji zaslužuje mnogo veću kaznu od sitnog lopova koji ukrade hleb da bi mogao preživeti. U 'Poslanici Galatima' Apostol ukazuje da u Hristu nema ni roba ni slobodnjaka (3:28). Ako krštenje u Hristu briše sve kastinsko-staleške, polne i nacionalne razlike, jasno je da ni jedan hrišćanin nije trebao od drugog hrišćanina da bude gledan i tretiran kao rob. No, omlitavelo hrišćanstvo to nije htelo da shvati, nije htelo odlučno da se suprostavi ponižavajućem robovlasničkom poretku. Pontif Nikola V (1447.-1455.) je svojim bulama dva puta ozakonio ropstvo. U Evropi tako moralno "opravdano" ropstvo je se održalo do Francuske Revolucije a u Severnoj Americi je tek u građanskom ratu Severa i Juga (1861.-1864. g. ne.) relativno suzbijen. Beli vlastodržac, gde god je mogao, održavao je aparhejd sve do danas. U Novom robovlasničkom poretku, u vremenu Posletka, tobožnji hrišćanin je potpuno izgubio slobodu u Hristu; on je veliki rob satane čulnosti, rob industrije zabave, rob i žrtva medijskih i političkih velikaša; on je i 'slobodnjak' koji misli da može stajati i iznad Božijih i iznad svetovnih zakona koje donosi, pored ostalog, i da bi preko njih bližnje tlačio, podjarmljivao i vezivao za sebe (cp.: 'Otkrivenje', 13:16).

Što su hrišćani manje sveto živeli, to su više obožavali hrišćanske podvižnike, proglašavali ih za 'blaženike' i 'svece', po uzoru na grko-rimske heroje i bogove. Ono što je kod mnogobožaca bila deifikacija ('oboženje', proglašavanje nekoga 'zaslužnog i valjanog' čoveka-pokojnika bogom, kojemu su podizani bronzani, srebrni i zlatni likovi, te postavljani u odgovarajuće ulice, koje su po nima i imena dobijale ...), kod omamljenih hrišćana postala je beatifikacija i sanktifikacija. Biograf prvih rimski careva, Svetonije Trankvil, za napominje za Oktavijana Avgusta: »... Njegovo proglašenje bogom posle smrti najavila su najočitija čudesa.« (Augustus, 97; v.: Takit: 'Anali', IV, 39) Svetonije, dalje, ukazuje kako je zloćudni Neron započeo svoju vladavinu: »Klaudiju je priredio veličanstven pogreb, održao mu posmrtni govor i proglasio ga bogom.« (Nero, 9) Za Klaudija pak, koji je iza sebe imao 14 godina vladavine, izveštava: »Sahranjen je s punim carskim sjajem i uvršten među bogove, Njegovo je poštovanje Neron zanemario i napokon ukinuo, ali ga je Vespasijan ponovo uveo.« (Claudius, 45) Za ubijenog Domitijana Svetonije ukazuje: »Vest o njegovoj smrti primio je narod ravnodušno, a vojska s ogorčenjem, te je odmah pokušala da ga proglasi bogom, ...« (Domitianus, 32) 'Bogove' su, vidimo, pravili i proglašavali narodna predanja, pesnici, vladari i vladarsko-narodne skupštine, ... 'Bogovi' koji su nekada 'bdeli nad stokom, pomagali u pronalaženju izgubljenih stvari', spasavali brodolomnike, ...', brzo su dobili hrišćanska imena. Tobožnjim i zavedenim hrišćanima oni su postali molitveni objekat, i zaštitnički posrednici do Oca Nebeskog. Kao 'zaštitnike' pojedinih gradova mnogobožačke bogove zamenili su hrišćanski 'sveci', koji su u tim gradovima živeli i/ili stradali. U bizantijskoj satiri 'Timarion' (XII stoleće) tako se ukazuje za ekspandirajuću kultnu svetkovinu hrišćanina Demetrija, koji je stradao za vreme vladavine Diokletijana, a oko V stoleća proizveden za sveca i proglašen za zaštitnik makedonskog Soluna: »Praznik Demetrija je poput Panateneja za Atenjane i Panjonija za Milećane, a najveća je narodna svetkovina u Makedonaca. Jer ovde se sliju, ne samo gomila domaćih i s tog prostora poteklih, već odasvud i od svakojakih, Grka sa svih strana; Mižana koji žive u susedstvu raznih naroda sve do Istra i Skitije; Kampanaca, Italika, Iberika, Lusitanaca i Kelta s onu stranu Alpa. Da kažem ukratko: obale okeana poslaće Velikomučeniku pribegare i poklonike, toliku slavu uživa u Evropi.« (prg. 5 – prevod: Slađana Milinković) Da li su časni i požrtvovani hrišćani stradali za Božiju Slavu ili zato da bi ih ljudi pompezno slavili i od njihovog stradanja pravili nakaradan kult?! – Grci i Rimljani su 'dokazanim' »mrtvima pripisivali osobine svetih, ...« (Kikeron: 'Lelije', cap. 4; cp.: Platon: 'Kratil', 398 V) Oni su smatrali da se 'svetost' i 'blaženstvo' može naći samo posle smrti tela: »Uvek čoveku treba čekati poslednji dan, i niko se ne može blaženim zvati pre smrti i pre pogreba svojeg.« (Ovidije: 'Metamorfoze', II, 135-137) I kada institucionalizovana Crkva proglašava mnoge umrle 'blaženima' i 'svetima', ona se u toj oficijelnoj glorifikaciji pridržava paganskog koncepta svetosti. Hristova reč je, pak, da i u ovostranom i u onostranom revnosne duše i čestiti ljudi mogu biti blaženima i svetima, oni koji pravednički žive, koji tvore Božije Zapovesti: »Blažen je i svet onaj koji ima udela u Prvom Vaskrsu« ('Otkrivenje', 20:6) Crkva je i čak i monarhe, koji su dali svoj doprinos u uzdizanju njene svetovne moći i ugleda, proglasila 'svecima': to su naprimer rimski car Konstantin Veliki, te francuski car Luj IX.

Uzdižući i fabrikujući svoje svece (čiji kultovi su i donosili obilje priloga i prihoda), 'sveta' Crkva je mnogima od njih, po uzoru na stare Rimljane i Egipćane, odredila odgovarajuće godišnje dane i praznike: »... Egipćani su pronašli kojem je bogu koji mesec i dan posvećen, ...« (Herodot, II, 82) Po nalogu cara Konstantina VII (vl. 913.-959. g. ne.), njegov sekretar i logotet Carigradske crkve – Simeon Metafrast ('Prepričavalac') sakupio je i preradio je oko 500 starih svetačko-podvižničkih žitija, iznova sastavio 122 životopisa, i sve ih rasporedio po mesecima i datumima. – Naravno, mnoge koje je Crkva svojim kanonima proglasila svetim ljudima i svetim mučenicima, svojim životom su bili daleko od takvog duhovno-realizacionog osvedočenja. Sokrat Sholastik nam tako donosi jednu epizodu o monasima iz Nitrijskih gora koji su došli i okupili se u Aleksandriji, kako bi 'odbranili' tamošnjeg podmuklog episkopa Kirila, koji je bio u sukobu sa prefektom Orestom; optužujući Oresta za neznabožački život, jedan od fanatizovanih monaha, Amonije, udario je prefekta kamenom po glavu. Amonije uhvaćen od stražara, kasnije je osuđen i mučen do smrti: »... Kiril pak uze telo mrtvog monaha i položi u jednoj od crkava, nazvavši ga Taumasije, kako bi ga smatrali mučenikom i proslavljali u Crkvi njegovu velikodušnost, kao podvig za blagočašće.« (VII, 14) Naravno, upućeniji hrišćani nisu odobravali ovaj glorifikaciono prepreden Kirilov postupak, znajući da Amonije nije mogao biti ubrojan u Hristove svedoke, jer ga niko nije primoravao da se odrekne Hrista, čak je, svojim agresivnim ispadom, osramotio Hristovu Blagost pod kojom je trebao stajati.

Dok su starozavetne uredbe čoveka proglašavale nečistim ukoliko bi dodirnuo mrtvaca, paganizirajuća crkva odlazi u drugu krajnost: počinje da obožava grobove i posmrtne ostatke mučenika, kao da su nekakvo nastrano pogrebno društvo a ne Bratstvo Živoga Boga. (Interesantna činjenica je da je imperator Gallienus 262. g. ne. izdao ukaz kojim se hrišćanima daje pravo pogrebnog kolegijuma.) Kult grobova povukao je i uticaj nesavršenih duša pokojnika na hrišćanstvo koje je počelo da gubi Unutarnji Put ka Hristu. To što je rimska drakonska Imperija htela da zatre i tela pogubljenih Hristovih svedoka nije razlog i opravdavanje za njihovo obožavanje i uzdizanje. Još Isus osuđuje ukrašavanje grobova i spomenika ubijenih pravednika ('Matej', 23:29; cp.: 'Sirah', 38:16-23), kao i turobno kukanje za preminulima, baš kao što se to i u mazdaizmu čini: »Kukanje, ridanje i oplakivanje nisu dozvoljeni i ne činite ih, jer će duše vaših mrtvih snaći zlo i muke koje su jednake meri suza prolivenih.« (Adra Viraf Nameh, 6:7 – prevod: Dejan Spasojević; cp.: 'Dvanaestorica', 26:10-11) Podražavajući običaje bogatih pagana pojedini hrišćani počinju da se odaju i pogrebnoj raskoši (v.: Avgustin: 'Ispovesti', lib. IX; Erazmo Roterdamski: Stultitiae laus, II, 41). Na grobovima pokojnika se izriču tolike pohvale, koliko ovi za zemaljskog života ne dobijaju. Svoga bližnjega ne treba ni uzdizati kao boga, niti ga ponižavati, već ga poštovati kao život iz Boga. Umesto da se moli za pokojnikovu dušu, kako bi se što bliže Nebeskom Utočištu uzdigla, turobnim žalopojkama tobožnjeg hrišćanina ona se vraća na zemlju. Ljudsko glasno dozivanje pokojnika neće oživeti leš, već svetlu dušu oživljava Božija reč, reč koja se ostvaruje. Kartaginski sabor od 13. septemra 401. godine, želeći da hrišćanski kult svede samo na zidani hram u kome može kontrolisati liturgijski život, traže da se, kao izvor 'smutnji', poruše oltari na poljima i vinogradima podignuti u spomen nekog mučenika, ukoliko se uz njih ne nađe položeno telo ili deo kostiju nekog mučenika (prav. 94). Sedmi vaseljenski sabor traži da se obavezno pri posvećenju nekog hrama nađu i posmrtni ostaci nekog mučenika (prav. 7) U 'Evanđelju po Luki' čoveku koji traži da mu se dozvoli da najpre prvo sahrani oca a potom da sledi Velikog Učitelja, Gospod naznačuje: »Ostavi /duhovno/ mrtve neka sahranjuju svoje mrtvace, a ti idi i objavljuj Kraljevstvo Božije.« (9:60) Ženama koje su u nedeljno jutro došle na Isusov grob anđeli preispitajuće ukazuju: »Što tražite Živoga među mrtvima?« ('Luka', 24:5) I danas, patvoreni hrišćanin hodočasnički prevaljuje hiljade kilometara do Jerusalima da bi na Isusovom grobu potražio Živoga među mrtvima. Onaj ko nije usmeren na živo obožavanje živog Boga, on je onda usmeren na uzdizanje ljudi i ljudskih tvorevina, i sve će učiniti kako bi bio i sam, od strane ljudi veličan za vreme i nakon svog zemaljskog života.

U ranom hrišćanstvu nalazimo na četiri velike godišnje svetkovine (Božić, Vaskrs, Krštenje - Bogojavljanje i Preobraženje), na poštovanje svakog sedmog i svakog pedesetog dana. Da bi ugodila narodu kojemu su značila praznična odmaranja (Sokrat: 'Historija Crkve', V, 22) i ukrasila svoj kult, otuđena Crkva uvodi sijaset novih praznika, ponajprije u čast raznih mučenika. Egerija (oko 400. g. ne.) tako govori o ustaljenom osmodnevnom slavljenje pronalaženja Krsta, i osvećenja Hrama Krsta (hrama na Golgoti – Martirijuma) i Hrama Vaskrsenja u Jerusalimu (Peregrinatio ad loca sancta, 48-49). Ako bi ko od klerika i monaha bio neopravdano izostao na datoj svetkovini, smatralo se da čini veliki greh. Kada je novatijanska crkva u blizini Pelargosa (u vreme Teodosijevog sedamnaestog konsulstva) izbegla veliki požar koji je harao, novatijani su 17. avgust uveli kao praznik, na kome čine spomen na taj događaj (Sokrat, VII, 39). Do XIII. stoleća crkvenjaci. i na Istoku i na Zapadu, uvode još nekoliko praznika u Hristovu 'čast' (Blagovesti, Obrezanje, Sretenje, Vaskrsenje Lazara, Cveti, Tajna večera, Raspeće, Nova nedelja, Pedesetnica, ...) i mnoštvo u čast raznih svetitelja. Da je hrišćanin održao redovno subotnje odmaranje od poslova, ne bi mu trebalo da izmišlja i uvodi sijaset lažnih praznika. Poput mnogobožaca i starih Jevreja i tobožnji hrišćani svoje praznike kaljaju i skrnave razuzdanim ponašanjem i ubijanjem nedužnih životinja, koje potom u izobilju i raskalašenosti jedu.

- 17:31 - Komentari (0) - Isprintaj - #

Tobožnji hrišćanin Posletka ne poznaje istinski post, post sa svrhom i radosni post: post duhovno motivisan i nošen; on misli da se post svodi na dokazivačko uzdržavanje od mesne hrane tokom nekoliko sati i dana; a kada završi taj mučni i improvizovani telesni post (koga ne prati i post od negativnih misli), predaje se prejedanju mesnom hranom: »... Post se mora očuvati uzdržavanjem od svega što je zaklato, a takođe i od sira i jaja ...« ('Trulski sabor', prav. 56) Istinski postiti znači uzdržavati se u osami potpuno od hrane (i samo zdravu vodu za pročišćenje organizma koristiti), ili uzimati zakonitu hranu u vrlo malim količinama (u večernje sate). Istinski post i istinska molitva su nerazdvojene tragalačko-podvižničke kategorije; pogotovo u velikim nevoljama hrišćani su pojačavali svoje postove i svoje molitve za sve ljude (Tertulijan: 'Apologija', 40 fin.) negde su siromašni, da bi imali šta da uštedu i prinesu na žrtvenik ljubavi, postili po jedan dan ('Apostolske ustanove', I, 4-5; V, 1). U svojoj 'Apologiji' Justin ukazuje za obraćenike u hrišćanstvo da trebaju molitvom i postom od Boga da traže otpuštanje pređašnjih grehova, znajući da se i kršteni mole i poste zajedno sa njima (I, 61; v.: Tertulijan: 'O krštenju', 20). I 'Didahe' nešto pre toga određuje kratki predkrštenjski post: »... Pre krštenja neka prethodno poste krstitelj i krštavani, i ako neki drugi mogu. A zapovedićeš onome koji se krsti da posti jedan ili dva dana ranije.« (7:4) Razuđena crkva krštenje oglašenih vezala je za pashalnu svetkovinu, znatno produživši vreme njihovog posta: »Kao najviše pogodan dan za krštenje javlja se praznik Pashe, pošto su se /u taj dan/ ispunila stradanja Gospodnja, u koja se mi krštavamo. /.../ Potom, veoma važan period za vršenje krštenja javlja se Pedesetnica, kada je i Vaskrsenje Gospodnje pokazano učenicima, i kada je bila saopštena blagodat Duha Svetog, i založena nada za Gospodnji dolazak.« (Tertulijan: 'O krštenju', cap. 19). (Ebioniti su, na primer, gotovo svaki dan krštavali. – 'Panarion', haer. 30, 16) Pošto je Hrist postio 40 dana posle Svoga krštenja, to je navodno potrebno da hrišćani pre Pashe, koji je postao i praznik krštenja oglašenih, sa oglašenima poste 40 dana (izuzimajući tu subote i nedelje). U 'Desetoj besedi na knjigu Levitsku' Origen ukazuje: »Mi imamo dane Četrdesetnice koji su posvećeni postu.« – Sokrat Sholastik svedoči da su hrišćani u starini imali vrlo različit pristup po pitanju vremena i oblika predpashalnog posta: tako jedni nisu koristili meso od kopnenih životinja, drugi su jeli samo ribe i ptice uz njih (verujući da su i ptice postale od vode, a Božiji Duh se nadnosi nad 'neprokunjenom' vodom – 'Postanak', 1:2): neki u postu nisu uzimali ni voće ni jaja, a neki ni hleb. Aleksandrijski episkop Timotej zabranjuje da se u vreme posta za pričest čak i voda uzima, osim nenamerno u toku kupanja ili pranja zuba (prav.16). Egerija za podvižnike i vernike jerusalimskog podneblja svedoči da su hranu tokom cele godine uzimali samo jedanput dnevno, a kada su postili uzimali su samo vodu i malo čorbe od brašna (28, 3-4) Pojedini crkveni hrišćani su potpuno postili do devetog časa dana, a onda su natrpavali telo svim vrstama hrane ('Historija Crkve', V, 22). Slično svedoči za monaška 'uzdržavanja' i Epifanije Kiparski u 'Izloženju vere' (23). U 'Didahe' se proizvoljno uvodi uredba da hrišćanin ne treba (ponedeljkom i četvrtkom) da posti sa farisejima, već sredom i petkom (8:1; v.: Klement Aleksandrijski: 'Šarenica', VII, 75, 2). 'Apostolske Ustanove' već razrađuju datu uredbu iz II. stoleća, pa kažu da u prvonavedeni dan hrišćani treba da poste jer je tada osuđen Gospod a u drugonavedeni dan zato jer je tada pretrpeo smrt na krstu (VII, 24). 'Apostolska pravila' određuju za sveštenike da ako ne budu postili u sredu i petak, te u Četrdesetnicu pred Pashu budu svrgnuti, a za laike da budu odlučeni od Crkve (prav. 69). Za episkopa i presbitera 'Zaveštanje' određuje trosedmični post nakon njihovog posvećivanja (I, 22.31).

Dok u ranom hrišćanstvu Hristov poklonik nije mogao da bude podanik nijedne vojno-državne sile, crkvene vlasti kasnije određuju da hrišćanin ne može istovremeno biti i duhovnik i vojnik. Pa tako Halkedonski sabor sveštenstvu zabranjuje vojnu i svetovnu službu: »Koji su jednom stupili u kler ili su se posvetili monaštvu, naređujemo da ne mogu stupiti ni u vojnu ni u svetovnu službu.« (Prav. 7) Još takozvana 'Apostolska pravila' sveštenstvu zabranjuju da postojano budu i vojni službenici: »Episkop, ili presbiter, ili đakon koji je u vojnoj službi, i hoće da zadrži i jedno i drugo, odnosno i rimsku vlast /arhn/ i svešteničku upravu /dioíksin/, neka bude svrgnut. Jer 'što je carevo – caru, a što je Božije – Bogu'« (Prav. 83; cp.: 'Apostolsko predanje' prg. 16) Tek nakon što je Konstantin Veliki februara 313. g. ne. u Milanu proglasio Edikt o toleranciji, nakon što je hrišćanstvo i zvanično prestalo biti religio ilicita (zabranjena vera), počelo je intezivnije uključivanje hrišćana u vojnu službu. Kada je, nedugo potom, 380. g. ne. pod Teodosijem, hrišćanstvo postalo i izrazito povlašćena religija i državna religija, već mu je bila nametnuta doktrina da se za svoje verske poglede i vrednosti treba boriti i mačem. Konstantinovo pseudovizionarstvo podmetanje hrišćanstvu, indoktrinaciono podmetanje koje je krst, simbol duhovne pobede, uvelo na paradni vojno-politički teren, odigralo je presudnu zavodničku ulogu. Prijatelj cara Konstantina, crkveni historik Eusebije, uzdižući ovog monarha u panegiričkom spisu 'Život Konstantinov', pripoveda kako je Konstantin svoju pobedu nad svojim protivnikom Maksentijem, sinom Maksimijanovim, pripisao pomoći hrišćanskog Boga, kome je se molio i njegov otac, tetrarh Konstantije I Hlor. Konstantinu i njegovoj vojsci je se, tako, navodno pre bitke sa Maksentijem 28. oktobra 312. g. ne. oko podneva na nebu, iznad sunca, ukazao krst od svetlosti, sa grčkim natpisom: En toýtM níka – 'Ovim pobeđuj' (De vita Constantini, I, 28). (Inače, i Prvi Vaseljenski sabor 'pobedonosni' car Konstantin je sazvao u gradu pobede, bitinijskoj Nikeji – III, 6) Uveče, u snu, Konstantinu, koji nije bio siguran u značenje prikazanja sa neba (koje određuje sudbine ljudske) se tobože javlja sam Hrist sa istim znamenjem krsta koje je video na nebu, te mu zapoveda da načini vojnički steg sličan viđenom znaku, pod kojim će pobeđivati neprijatelje. Na osnovu ovoga 'razjašnjavajućeg' snoviđenja car zapoveda zlatarima da načine vojno obeležje prema njegovom opisu. Ovaj 'Božiji znak' (signum Dei), sa vencem na vrhu i spojenim grčkim slovima X i P (u vidu Hristovog monograma), Konstantin uvodi i promoviše kao državno 'spasonosni steg', takozvani labarum. Posle Konstantinovog pobedničkog ulaska u Rim, Senat je izglasao da se po Gradu postave Konstantinove pobednikove statue i izglasao mu božansku titulu Maximus Augustus. Pod 'Hristovim' vojnim stegom Konstantin odnosi vojne pobede i nad Likinijem (324. g.), Skitima i Sarmatima (ibid., II, 6.12.16-17; IV, 5-6).

Istinski hrišćanin nije mogao da služi i Bogu i Mamonu. Stavku Isusovog zakona koji vernima zabranjuje nezakonite svetovne poslove, paganizirajuća Crkva je iskrivila uvevši pravilo da samo sveštenstvo ne može da se bavi svetovnim zanatima, da ne treba da se izdržava radom svojih ruku već treba da živi samo od darova ljubavi pastve: »Episkop, ili presbiter, ili đakon, neka ne uzima na sebe svetovne poslove: inače /ako to preuzme/, neka se svrgne.« ('Apostolska pravila', prav. 6) Ne treba zaboraviti da je sam Veliki Prvosveštenik, Isus Nazaren, bio majstor svoga zanata, téktMn: drvodelja i kamenorezac. Episkop sa Kipra Spiridon Trimituntski obavljao je i posao pastira ovaca (Sokrat: 'Historija Crkve', I, 20). 'Apostolska pravila' još ukazuju i određuju: »... Episkop ili presbiter ne treba da se upušta u javne službe, nego samo da se bavi crkvenim poslovima.« (Prav. 81; v.: prav. 83) I pored ovog pravila, mnogi hrišćani su prihvatali rimske/romejske državne službe, radeći čak i kao carski savetnici i pratioci, dvorski činovnici (v.: 'Zbornik kartaginskih pravila', prav. 119) i vodeći državnu upravu; neki od hrišćana su na bizantijskom dvoru (koji je imao 72 zvanja u dvorskoj hijerarhiji) radili i kao logoteti (državni sekretari), pa čak i kao veliki logoteti (čelnici vlade). Neki su bili i sveštenici u privatnim hramovima konstantinopolskih velikaša i činovnika (Sedmi vaseljenski sabor, prav.10). (Ako pogledamo jezuite, koji su nekada bili više trgovačko udruženje nego duhovni red, zapažamo da su oni oduvek nastojali da utiču na mišljenje i odluke svetovnih vladara, pa su čak osnovali i svoju državu: Paragvaj.)

Nekada, kao i danas, tobožnji hrišćanin, koji je zaboravio na svoju Nebesku Otadžbinu i Nebeski Rod, bez mnogo razmišljanja, ostrašćen i zaplašen, uzima mač, oružje u svoje ruke kako bi branio lažne zemaljske identifikacije, kako bi osvajao, pljačkao, porobljavao ljude drugih nacionalnih i verskih odredbi. U Srednjem veku borbeni hrišćanin nije ratovao samo za osvajačko-slavohlepne ambicije svetovnih gospodara, već i za nezasite crkvene vlasti, koje su na Zapadu nastojale da se uzdignu uznad državnih vlasti; istočno, bizantijsko hrišćanstvo je se pak, uglavnom pomirilo sa svojim podređenim, podaničkim položajem u odnosu na vladalačke tronove. Za nekakvo oslobođenje od Svetog Groba i Svete Zemlje od muslimana, rimski episkop, u vremenu od 1095. do 1291. g. ne. pridobija i animira evropske (ponajprije normanske) vladare za učestvovanje u osam krstaških ratova, u kojima je poginulo preko šest miliona Evropljana, slepih i zastrašenih podanika papske kurije i krune, koji su indoktrinirano verovali da uzimanjem udela u takvom militantnom angažmanu čiste svoju dušu od greha; oni nisu hteli da vide da Hrist ne leži u golgotskoj groznici, već da je vaskrsnuo i slavno se vratio Svome Nebeskom Roditelju, te da kao Duh Spasenja i Utehe gori u svakoj revnosnoj duši. – U vreme i posle krstačkih pohoda indoktrinirali, pohlepni, netrpeljivi, inkvizitorski hrišćani svoje mačeve okreću i na 'heretike', verske skupine i struje koje su ukazivale na neka zastranjivanja Rimske crkve: na arnoldiste, bogumile, patarene, albigneze, valdežane, ... Od 1618. do 1648. g. ne. središnju Evropu je tresao takozvani tridesetogodišnji rat između katolika i protestanata, koji su se odupirali centralizaciji moći koju su sprovodili papstvo i habsburgovska kruna; posle datog krvavog rata stanovništvo (uglavnom protestanske) Nemačke je prepolovljeno, dok je stanovništvo Češke svedeno na jednu četvrtinu od brojnog stanja pre početka rata.
Iza svoga manipulativnog unionizma i kvaziekumenizma okamenjena Crkva skriva svoju staru netrpeljivost prema neistomišljenicima i prema onima koji su žigosali njenu pokvarenost. Satana nikada nije napustila institucionalizovanu Crkvu, samo je u njoj menjala svoje maske. Kroz brojne zločinačke pohode crkvena zver je se uveliko svezala i istrošila, i u vremenu Posletka joj ništa drugo nije preostalo nego da u svojoj slabosti Duhom glumi 'jagnje'. Ako izravno nije pokazivala svoju pogromašku nastrojenost, satanizirana Crkva ju je pokazala podržavajući zlikovačke svetovne vlasti. Kada je, pred Drugi svetski rat, fašistička Musolinijeva Italija napala nenaoružanu Etiopiju, Rimokatolička crkva je agresoru dala svoju zdušnu podršku. Istu podršku u Španskom građanskom ratu (1936. g. ne.) je dala fašisti Franku. Svoje ludilo, svoju sumanost, svoju mržnju prema ženama ljudi degradirane crkve pokazali su u svom zatiranju 'veštica', koje su videli kao svoju duhovničarsku konkurenciju. Onako kako su krutne vlasti Staroga Rima nekada mučili i raspinjali hrišćane i hrišćanke, tako su fanatizovani i satanizirani crkvenjaci pred početak Novog veka na hiljade žena širom Evrope spalili. Pre toga svoju brutalnost i netolerantnost obilato pokazuju u krstaškim pohodima prema neomanihejskim katarskim sledbama. Tobožnji hrišćanin je uvek žele da svi Istinu vide, onako kako ju je on 'video', i zato nije podnosio da vidi i čuje za razne 'heretike', 'raskolnike' i 'frakcionaše. Velika neomanihejska crkva nekada je se prostirala sve do Kine. Gde je ona sada? Od Sirije do središta Kine prostirala je se Nestorijanska crkva. Za nju se sada i ne čuje. Crkva je zdušno zatirla arijane (- arijanstvo su, naprimer, Goti široko prihvatili), makedonijevce, pa čak i umerene novatijane. Ne prosvećivanjem i privoljavanjem mnogobožaca, već pretnjama i nasiljem Crkva je razorila mnogobožačke kultove i hramove, da on njih danas ni jedan nije ostao. Još je se 'pobožni' car Konstantin I, koji je 324. godine modifikovanom hrišćanstvu dao status jedine službene religije Rimskog Carstva (pod nagovorima svoje majke Helene), istakao u progonima, razapinjanjima i mučenjima mnogobožačkih sveštenika, i u uništavanju njihovih hramova, u lišavanju poseda nekih nehrišćana (na primer sa gore Atos). Kada se pogledaju frakcione častoljubive borbe u Konstantinovoj crkvi, zaista duboko zgražavajuće doima da su takve stvari mogli da rade ljudi koji su stajali pod Hristovo Ime. Kada je za aleksandrijskog episkopa 412. g. ne. izabran i postavljen netrpeljivi i podli Kiril (koji je bio sin sestre prethodnog, umrlog episkopa – Teofila), ovaj je odmah krenuo sa zatvaranjem novatijanskih crkvi u Aleksandriji i sa plenidbom njihove imovine. Istu politiku 'suzbijanja' neistomišljenika i rigoroznog novatijanstva u Rimu počeo je da sprovodi i netrpeljivi 'papa' Inokentije (vl.: 401.-417. g. ne.), a potom i Kelestin (vl.: 422.-432. g. ne.). Arijanski inklinirani carevi pokazali su niz brutalnosti u svome ophođenju prema sveštenstvu koje je držalo do Nikejske vere. Veliku pogromašku netrpeljivost i sklonost torturama prema nikejcima i novatijanima pokazao je nečuveno samoljubivi konstantinopolski arhiepiskop Makedonije (vl.: 342.-346. i 351.-360. g. ne.), koji je postavljao u Crkvi samo one koji su njemu odani; posebno je bio brutalan prema onima koji su odbijali njegovu pričest, žrtveno zajedničarenje sa njim i zloduhom koji ga je vodio: »Ženama, koje nisu htele da prime /njegova/ tajinstva, stezali su i otkidali grudi sandukom, drugima su pak udove kidali železom, ili pekli do srži visoko zagrejanim železom. Takvo, i kod neznabožaca nečujeno mučenje, upotrebljavali su ljudi koji su sebe nazivali hrišćanima.« (Sokrat, II, 38) Makedonije je čak tražio da Konstantije II donese zakon da se razore svi hramovi nikejaca, koji su ispovedali jednosuštnost. Smišljajući ubistva, zatiranja i bitke, čak je i uspeo da nagovori Imperatora da u Paflagoniju pošalje vojsku ne bi li pokušao i oružanim putem da primora tamošnje žitelje da prihvate arijanstvo. Zar su takvi neljudi, takve zveri mogli da vode Hristovu crkvu?!
Tobožnji tradicionalistički hrišćanin teatralno i dokazivački, sa dva, tri ili pet prstiju desno ruke, često zakršćuje, osenjuje svoje telo: tako je izmišljen mali krsni znak koji zakršćuje lice (= krsni znak lica), srednji koji zakršćuje glavu i trup (= krsni znak srca), i veliki krsni znak koji ide i meće se čak do kolena, pri čemu se horizontalni deo znaka pravi kretanjem ruke na levo ili na desno. U poapostolskom hrišćanstvu palcem desne ruke (od neba prema zemlji, i od desne, muške, prema levoj strani) zakrštvano je, znamenovano je samo čelo: »Ako si u iskušenju, zakrsti s pobožnošću svoje čelo, jer je to znak Stradanja, poznat i oproban protiv Đavola, ako ga činiš sa verom, a ne da te vide ljudi, nego ga nosiš sa znanjem kao štit. /.../ Zakrštavajući, dakle, svoje čelo i oči rukom, progonimo onoga koji nastoji da nas upropasti.« ('Apostolsko predanje', prg. 42) – Raslabljeni hrišćani su otišli tako daleko u obožavanju krsnog znaka (lat.: signatio), da su krstom (ili starim oblikom poslednjeg hebrejskog slova koje nosi naziv Tav – X, prvim slovom grčkog imena §-ÁąĂÄóÂ ) – 'Pomazanik') kao svojevrsnim pečatom (grč: sphragís) naglašeno obeležavali i tetovirali čak i svoje čelo (kao što je to uljem činjeno u krštenjskim obredima), što je kod pagana rađalo podozrenje prema njima: »... Klanjate se krsnom drvetu, ocrtavajući njegove slike na čelu i urezujući ih na pročelju kuća.« (Flavije Julijan: Contra Galilaeos, 194 C-D; v.: 'Dela Hiparha i Filoteja, 2) U 'Životopisu Porfirija iz Gaze' Marko Đakon iznosi priču o troje dece koja su čudesno spašena iz bunara, u kome su upali, a nosili su crveni krst naslikan na čelu. Božiji Pečat na čelu, Ime Gospoda koji je Prvi i Poslednji, Spasonosni Rog i Trofej, hrišćanin dobija onda kada ispuni Božiji Zakon, osvedoči se kao privrženik Puta Istine, onaj koji voli i ostvaruje Zakon (cp.: 'Otkrivenje', 7:3, 14:1); tada ga i Božiji Krst, Božije šireće Ruke, obuhvataju i sjedinjuju potpuno sa Sobom.
Dok su rani hrišćani nastojali da se zaogrnu odeždom Spasenja i Pravednosti, dok su se odevali u jednostavne bele odežde i imali enterijerno jednostavno udešene zbornice, konstantinovsko hrišćanstvo počinje sa gradnjom raskošnih hramova i odevanjem u raskošnije haljine (čime je odevanje usaglašeno sa sjajem građevine), čime su zapravo mnogobošce imitirali. Julijan, Mitrin prvosveštenik, iznosi svoj stav o odevanju sveštenstva, koji je se poklapao sa judejskim: »Smatram da sveštenicima priliči da unutar hrama, kada činodejstvuju, nose najraskošniju odeću, a izvan svetilišta da nose običnu odeždu bez ikakvog sjaja.« (303 B; cp.: 'Dela', 23:2-5) – Gotovo klovnovski gestikulirajući 'hrišćanski' propovednici obučeni u karnevalske mantije ili u briljirajuće mondenske sakoe kod nekih (neo)protestanata nametljivo liče na okrečene grobove koji su iznutra puni mrtvačkih kostiju. Danas, sa svojim raskošnim, zlatom prožetim haljinama, sveštenici nekih istočnih crkava mogli bi slobodno takmičarski učestvovati na procesionim svetkovinama razuzdanosti koje svet naziva karnevalima. Oni koji sebe nazivaju Hristovim 'podražavaocima', podražavaju Gospoda koji je poneo trnovu krunu tako što u oltarosluženju na svoje glave stavljaju zlatne krune optočene dragim kamenjem. O pokrivanju glave lanenim rupcima nema ni traga ... Nazovi sveštenstvo i propovednici raznih neoprotestanskih sekti takođe se često klovnovski i cirkusantski odevaju, samo da bi privukli i zadržali pažnju omamljenog auditorijuma. U drugim pak sektama preferira se i preuzima se odevanje iz 'otmenog' sveta (sako, kravata), što takođe nema nikakve veze sa jednostavnim i funkcionalnim hrišćanskim odevanjem.

Veliki sveštenik Dagona, boga-ribe – božanstva kod Asiraca, Babilonjanja i Filistejaca ('Suci', 16:23; Beros: 'Babilonske priče', fr. 3), nosio je odeždu i mitru od riblje kože i skeleta. Kada rimski kardinali i sveštenici nose svoje kape koje predstavljaju 'riblja usta', sličnost sa dagonskom i neomitraističkom mitrom je očigledna. Umesto da na glavi ponesu trostruki venac od vere, nade i ljubavi, rimski pontifi počevši od Benedikta XII ukrašavaju svoju glavu za svečane prilike trostrukom tijarom od zlata i dragulja, kao simbolom vlasti nad celim Svetom. – Velikodostojnike Rimske katoličke crkve često je obeležavalo gizdanje raskošnim skerletnim haljinama, koje je svedočilo o nadmenosti i raskalašenosti koje su njima vladale: »Ne uznosi se zbog odeće koju nosiš, niti se uznosi zbog svojih počasti.« ('Sirah', 11:4) - Iz patmoskog 'Otkrivenja po Jovanu' saznajemo da će se u vremenu Posletka paganizirana, otpadnička Crkva, Grad Babilon Veliki koji stoji nasuprot Svetom Hristovom Domu, Gradu Novom Jerusalimu, pokazati kao raskošno nakićena Bludnica: »I Žena beše obučena u porfiru i skerlet, i nakićena zlatom, i dragim kamenjem, i biserom, ...« (17:4; v.: 18:12; 'Isaija', 1:18)
Car Konstantin i majka mu Helena, da bi još više pridobili hrišćane za sebe, preduzimaju, paralelno sa rušenjem neznabožačkih bogobolja, izgradnju velelepnih hramova u Konstantinopolu (kojima car određuje i imena – Sokrat Sholastik', I, 16), te u Betlehemu (na mestu pećine Rođenja) i Jerusalimu, na mestu Hristove Grobnice i Vaznesenja, pa ih snabdevaju blještavim liturgijskim predmetima i posudama. Makariju Jerusalimskom (313.-333. g. ne) car Konstantin u jednom pismu ukazuje da se treba potruditi kako bi podižući u čast Hristovog Vaskrsnuća oko Grobnice (nad kojom je u Hadrijanovo vreme bilo napravljeno mnogobožačko kultno svetilište) hram prorečenog 'Novog Jerusalima' bio velelepniji od svih drugih, a da prateće zgrade oko hrama, svojom veličinom i lepotom, nakmašuju najlepše zgrade koje se nalaze po gradovima ('Život Konstantinov', III, 31; v.: 40-41 i 43) I Sokrat Sholastik to potvrđuje: »Imperatorova mati nad mestom Grobnice podigla je veličanstven hram, i nazvala ga 'Novi Jerusalim', ...« (I, 17)
Antički hramovi, koji nisu bili samo u sakralnu svrhu namenjeni, da bi bili što raskošniji i impresivniji, ne samo da su podizani, zaveštavani i osvećivani od strane careva-prvosveštenika, već su su od strane njih često i ukrašavani su sa mnoštvom dragocenosti. Za rimskog cara Avgusta Svetonije izveštava i ukazuje: »Svete zgrade što su se survale od starosti ili ih je uništio požar ponovo je podigao i ukrasio ih kao i ostale hramove bogatim darovima; tako je u riznicu Jupitera Kapitolskog jednim jedinim prinosom položio šesnaest hiljada funti zlata, te dragoga kamenja i biserja u vrednosti od pedeset miliona sestertija.« (Augustus, 30) Impozantne megagrađevine trebale su da dadu i potvrde bogovsku veličinu vladara-megalomana. Bizantijski carevi, koji svoj život nisu poklonili Bogu, i koji su mislili da se od učinjenih greha olako mogu iskupiti, počinju da poklanjanju raskošne liturgijske predmete i euharistijske posude ne samo crkvama u Konstantinopolu, već i onim na Zapadu. Justin I (518.-527. g. ne) rimskom episkopu Hormizdi (514.-523. g. ne.) poslao je pored niza dragocenih predmeta i posuda, i Evanđelja okovana zlatnim pločama sa dragim kamenjem. U gomili srebrnih, zlatnih i dragim kamenjem ukrašenih predmeta, koje je Justinijan (627.-565. g. ne) dao crkvi Svete Sofije, pažnju su takođe ponajprije plenila raskošno ukrašena Evanđelja. Što su više postajali poklonici mrtvog slova, slova koje nisu ostvarivali, hrišćani su i predanije počeli ukršavati i svoje knjige, odnosno prihvatati ukrašene knjige. Isaija Otšelnik upozorava: »Dobivši knjigu, ne ukrašavaj je, jer je i to strast.« ('Slova', 3, 9; 'Pravila za monahe početnike', sent. 23) Vidimo da je se raskoš u Crkvu uvukla preko 'dostojanstvenika' oltara vezanih za svetovne predstave i vrednosti, te da je nametnut od strane krune. Raskoš je treba da pleni ogrubela čula i nepreporođeno srce, i da odvlači pažnju od unutarnje tišine i unutarnjeg puta, na kojem je se ponajprije mogao naći, čuti i videti Stvaralački Duh.
Rana Crkva, crkva siromašnih pravednika, okupljala je se po domovima svojih svetih ljudi. Trulski sabor bez dopuštenja nadležnog episkopa zabranjuje obavljanje liturgije i krštenja u svetilištima pri kućama (prav. 31). (Treba znati da je kod prahrišćana terapeuta skoro svaka kuća imala svoj sakralni oratorijum.) Gangrijski sabor osuđuje duhovne zborove (koje vode 'nepodobni' sveštenici) izvan hramskih odaja, doživljavajući ih kao izraz prezira prema posvećenim bogomoljama (prav. 6). Paganizirana crkva misli da će Boga slepiti za stranice svojih službenih knjiga i vezati Ga za svoje oltare, ukoliko Mu podiže što velelepnije hramove i duhovni život vezuje samo za oltarska okupljanja. U 'Barnabinoj poslanici' ukazuje se za Judejce da su poput neznabožaca Boga »zatvorili u hram.« (16:2) Gospod je oduvek ukazivao da je Božiji hram ponajprije pročišćen i prosvetljen čovek, čovek koji je potvrđen kao Božija slika i prilika; i Njegova Crkva-Hram je zajednica i bratstvo onih koji su »sugrađani svetih i domaći Božiji, nazidani na temelju Apostolâ i Prorokâ« ('Efescima', 2:19-20), koji su ulaze i ušli su »u Svetinju Krvlju Isusa« ('Hebrejima', 10:19), koji su pregalaštvom i predanošću postigli najvišu Svetost, našli se kao građani Božijeg Sveta: »Nebesa su Moje Prestolje, a zemlja podnožje nogama! Kakvu kuću da Mi sagradite i gde da bude mesto Mog prebivališta? Ta sve je Moja ruka načinila i sve je Moje.« ('Psalmi', 66:1-2) Onaj ko je, dakle, opustošio nemarnošću i bezakonjem svoj unutarnji hram, on i podiže i učestvuje u građevinskom podizanju za ljudsko oko 'briljirajućih' hramova.

U otuđenom hrišćanstvu središte kulta dakako više nije Hrist, Hristovo Ime, Hristov Zakon, već svetovno dokazivanje i razmetanje, svetovno bogaćenje, sticanje spoljašnje moći; onome čije je srce uz svet i svetovna blaga i časti, on ne može biti uz Hrista: »... Mnogi žive kao neprijatelji Hristova Krsta; njihov kraj je propast, trbuh je njihov Bog, a slava im je u sramoti, oni misle samo na zemaljsko.« ('Filipljanima', 3:18-19) U 'Poslanici Filipljanima' Polikarp Smirnski poziva na udaljavanje od onih kojima Hrist nije središte života: »/Budimo/ revnitelji za dobro, udaljavajući se od sablazni, i od lažne braće, i od onih koji licemerno nose Ime Gospodnje, koji obmanjuju lakomislene ljude.« (6:3) Onima koji se mole zajedno sa odlučenima i svrgnutima 'Apostolska pravila' prete odlučenjem i svrgnućem (prav. 10 i 11). Dostojanstvenici bogate Crkve, koji ne žive kako je Hrist živeo, koji ne srastaju sa Njegovim Putem, Hristovo ime upotrebljavaju samo kao mamac za zavođenje i ropsko podređivanje neupućenih i čežnjivih duša. Još Sokrat Sholastik nam tako pripoveda kako su se dva krasnorečiva sirofenikijska episkopa, Severijan i Antioh zaputili u Konstantinopol, kako bi svoj besednički dar dobro unovčili, izazvavši pritom u gradu i velike smutnje (VI, 11). U srednjovekovnoj Rimskoj crkvi sve je moglo da se kupi: od svešteničkog čina do indulgencija (oproštajnica grehova) i razrešnica različite vrste; dakle, mogao je se kupiti i 'ulazak' duše u Raj. Oni koji su na uticajnim mestima podnosili 'žrtvu' u vidu mita za dobijanje svešteničke pozicije, kasnije su i sami, kao podmitljivi crkveni dostojanstvenici ili činovnici, nadoknađivali novčanu žrtvu prihvatajući mito od drugih. Između srebroljubive i častoljubive papske kurije i svetovnih vladara (koji su vladali po 'milosti Božijoj') često su se vodile borbe ko će da postavlja sveštene službenike, jer su ta postavljenja poslušnika donosila i veliku novčanu dobit.

Onde gde može dobijati državne subvencije i ubirati crkveni porez Rimokatolička crkva raspolaže pozamašnim bogastvom. Rana Hristova Crkva nije poznavala poreske dadžbine, već je se izdržavala (a u to izdržavanje ulazila je i stavka za Gospodnje večere) od milodarnog desetka (ponajprije u naturi), od redovnih i vanrednih priloga pastve: prilikom krštenja i stupanja u Crkvu (cp.: Tertulijan: De praescriptione haereticoru, cap. 30). Davati od svoga imetka pravednoj sirotinji, pogotovo od viška, večna je uredba: »Deli milostinju od poseda svoga, i neka ne žali oko tvoje kad budeš davao milostinju. Kada budeš imao više, podaj iz toga više milostinje, a kada u tebe bude malo, ne plaši se da daš prema tome koliko malo imaš; tako ćeš sakupljati sebi bogastvo za dane kada ti bude potrebno, jer milostinja izbavlja od Smrti i drži te podalje od Tame. Milostinja je najbolji dar od svih, ko je deli pred svevišnjim.« ('Tobit', 4:7-11) Sam Isus potvrđuje starozavetnu ustanovu desetka i darova ljubavi ('Matej', 23:23). Oni koji su nesebično, iz ljubavi, pružali bližnjima, žrtvovali svoja dobra za zajedničko dobro u Hristu, i sami su postajali Žrtvenik Božiji ('Polikarpova Poslanica Filipljanima', 4:2). Apostol Pavle, koji je često sakupljao pomoć za siromašne hrišćane, ukazuje davaocima: »Svako neka daje kako je u srcu odlučio, ne od žalosti ili od moranja; jer Bog voli radosnog davaoca.« ('Korinćanima', II, 9:7; v. 'Rimljanima', 16:2) Justin Filosof svedoči: za milodare na jutarnjim nedeljnim sobranjima: »... Svaki kome ide dobro i voljan je, daruje po vlastitoj odluci, koliko hoće. To se čuva kod predstojatelja i deli sirotinji, udovicama i svima koji su u oskudici usled bolesti i drugih nedaća ...« ('Apologija', I, 67; cp.: Tertulijan: 'Apologija', 39) Pripadnici Crkve, koji bi načinili neki prestup, privođeni su Božijem Redu i kažnjavanjem koje je onemogućavalo da za izvesno vreme prinose darove ljubavi, jer je njihovo prilaganje i žrtvovanje predstavljalo više pravo, čast i oplemenjujuću privilegiju, a manje striktnu obavezu; darovi prestupnika, dakle, nisu bili prihvaćeni (cp.: ‘Sirijska Didaskalija’, pogl. 18 – IV, 8-9). Sa potiskivanjem večere ljubavi, darovi ljubavi od plodova zemlje su sve manje odlazili za nju i za delenje sirotinji, a više za sveštenstvo (cp.: ‘Apostolska pravila’, prav. 3 i 4), što pokazuje da je i ekonom crkve sve više bio u službi otuđujuće institucije a ne pastve.; kada je sve manji broj ljudi počeo da posećuje hram i donosi svoje darove i prvine žetve i berbe, klerikalne institucije (pogotovo na Zapadu) su se okrenule da na drugi način izvlače dobra i novac od vernika, pre svega preko uvođenje davanja striktne desetine od svega onoga što je ovaj imao, što je starozavetna ustanova. Pojedini episkopi (lat.: principes, actores, duces, praepositi) doživljavajući dobra Crkve kao svoja lična dobra, počeli su da ih rasturaju deleći ih svojim ‘siromašnim’ rođacima, koji se nisu nalazili na Hristovu Lađu (‘Apostolska pravila’, prav. 38). Još se Polikarp Smirnski u svojoj ‘Poslanici Filipljanima’ osvrće na gramzivost nekadašnjeg njihovog presbitera Valenta, koji je prisvojio crkvene priloge (pogl. 11). U prednikejskoj crkvi, pa čak i u IV stoleću, novac sabran u Crkvi uglavnom je korišćen za potrebe ubogih, za podizanje siročadi, za ishranu gladnih, sahranjivanje siromašnih hrišćana, ... Dakle, kler nije polagao gotovo nikakvo pravo na taj novac, a ako je i polagao, to nije išlo na gorki uštrb siromašnih i ubogih hrišćana. Već u petom stoleću za sirotinju se iz crkvene kase ponajmanje izdvaja a ponajviše za episkopa (koji prestaje da se izdržava od zanata), za kler i hram. Kada je institucionalizovana Crkva otkrila draž bogaćenja kroz trgovinu sa Istokom, prihode od poreza i dobročinstva sve je manje preko presbiterijuma i đakonata (‘Apostolska pravila’, prav. 41) usmeravala na izdržavanje i pomaganje sirotinje, a sve više plasirala u trgovinu i odvajala za izdržavanje i bogaćenje visokog klera. Dešavalo je se da oni koji su primali novac od Crkve isti ustupaju drugome na procenat, što je bila teška zloupotreba (cp.: ‘Sirijska Didaskalija’, pogl. 15 – III, 7; ‘Apostolska pravila’, prav. 44). Gramziva Crkva je izvlačila ‘poklone’ ne samo od siromašnijih slojeva, već i od plemstva i države; dok je narod siromašio Crkva je se bogatila i preko povelja o poklonu, fingiranih zaveštanja privatnih lica, opština i država. Za gramzivu Crkvu više nije postojala Hristova zapovest koja je osuđivala srebroljublje.
Hristova Crkva je svojom preko potrebnom dužnošću smatrala pomaganje sirotinje, udovica (treba znati da u poapostolsko vreme drugi brak nije prihvatan), siročad, progonjenih, bolesnih, iznemoglih i utamničenih članova (Lucianus: De morte Peregrini, 12), te onih koji su napustili svoj nezakoniti posao i onih kojima je država konfiskovala imanje zato što su prihvatili Hristovu veru (Tertulijan: Liber de oratione – PL, I, 1294-1295); u tim zbrinjavanjima i pohođenjima nevoljnika i stradalnika posebno su se isticale đakonise (cp.: ‘Timoteju’, I, 5:13) i presbiteri; Crkva je smatrala neophodnim i ukazivanje gostoprimstva putujućim propovednicima i prorocima Istine (‘Apostolska pravila’, prav. 41). Kornelije Rimski (251.-253. g. ne.) u jednom pismu upućenom Fabiju Antiohijskom svedoči da je u njegovoj crkvi sredinom III. stoleća blagodat i čovekoljublje Gospodnje izdržavalo više od 1.500 udovica i bogalja (Eusebije: ‘Historija Crkve’, VI, 43, 11), što je impozantna brojka, s obzirom da se zna da su hrišćanske opštine u to vreme bile sastavljene od žitelja sa najmanjim imovnim stanjem. Nešto kasnije, Crkva u Konstantinopolu izdržavala je oko 7.000 duša (v.: Paladije: Dialogus de vita Joannis Chrysostomi – PG, XLVII, 625-630).
U Besedi na gori Karmel Gospod Svojima ukazuje: »Ne sabirajte sebi blaga na zemlji, gde moljac i rđa uništavaju i gde lopovi potkopavaju i kradu; nego sabirajte sebi blago na nebu, gde ne uništava ni moljac ni rđa, i gde lopovi ne potkopavaju niti kradu; jer gde je blago tvoje, onde će biti i srce tvoje.« ('Matej', 6:20:21) – Od onih koji hoće da Ga prate na Putu Života Gospod traži da višak zemaljskog bogastva razdaju siromasima koji čeznu za Pravednošću i Istinom (cp.: 'Korinćanima', I, 13:3). Sam Gospod živeo je na zemlji život siromašnog drvodelje: »Lisice imaju jame i ptice nebeske gnezda, a Sin Čovečiji nema gde da osloni glavu.« (Ibid., 8:20) Siromašnima je najpre propovedano evanđelje Oslobođenja (ibid., 11:5; 'Luka', 4:18, 7:22). Rana Crkva je bila crkva siromašnih u vanjštini i bogatih u nutrini ('Korinćanima', II, 6:10, 8:2): »Zar ne izabra Bog one koji su pred svetom siromašni da budu bogati u veri i naslednici Kraljevstva koje je obećao onima koji Ga ljube?« ('Jakov', 2:5) Dostojanstvenici institucionalizovane i bogate Crkve ne živi po zapovestima Besede na Gori, ne žele da budu braća sa braćom i sestrama; bogate se samo u vanjštini, jer im to bogastvo daje moć i autoritet nad pastvom. Crkvenjaci koji su se odlačili u skerlet i purpur, koji su gradili mramorne palate i bludničili po njima, koji pljačkali narod izmamljujući od njega novac izmišljotinama i prevarama, koji su zlatom ukrašavali čak i svoje mazge i konje, zar su oni mogli imati nešto zajedničko sa siromašnim Drvodeljom?!
Dok je rana Crkva, Crkva Duha Istine, svoje sveštenstvo hijerarhijski kategorisala u tri čina (đakon, presbiter i episkop), koji su imali svoje pomoćnike i nad kojima je stajao prvosveštenik Crkve), profanisana Crkva uvodi niz međučinova, podčinova i nadčinova, ugledajući se u tome na hijerarhiju carskih dvorjana i državnih činovnika. U gore pomenutom pismu rimskog episkopa Kornelija upućenog Fabiju Antiohijskom, koje osuđuje rimskog raskolnika Novatijana, pominju se sveštenoslužiteljski činovi u katoličanskoj Crkvi: episkop, presbiter, đakon, hipođakon, akolut, zaklinjač (ho eksorkists), čitač ( grč.: anagnMsts; lat.: lector), vratar i udovica – đakonisa (Eusebije: 'Historija Crkve', VI, 43, 11) Besmisleno je da zaklinjač bude poseban dostojanstvenik, jer duhovne darove koje podrazumeva ta služba trebali su da imaju presbiteri i episkopi. U 'Apostolskim ustanovama' se iznosi da se zaklinjač-iscelitelj ne rukopolaže (osim ako ne treba da bude i đakon, presbiter ili episkop), jer podvig zaklinjanja (isterivanja zloduhâ) jeste delo dobrovoljnog blagoraspoloženja i blagodati Božije kroz Hrista nailaskom Duha Svetoga; ko ima dar isceljivanja pokazuje ga kroz Božije otkrivenje i blagodat koja je u njemu postaje svima očigledna (VIII, 26). Dužnost vratara (grč.: ho thyrMrós) prevashodno je bila da onemogući da tajnovodstvenom delu hramske liturgije ne prisustvuju katehete i nepoučen narod. U 'Historiji egipatskih monaha' iznosi se za jedan tebaudski monastir čiji je hegumen bio neki Isidor: »Tu vratar beše presbiter, koji nikome nije dopuštao da izađe, niti je ikome dopuštao da uđe, osim onome koji bi izjavljivao želju da ostane tamo do svoje smrti.« (Pogl. 17) Laodikejski sabor vratarima zabranjuje da i za najkraće vreme napuštaju vrata kako bi upražnjavali molitvoslovlje (prav. 43) – Tertulijan Kartaginski u sveštenoslužitelje Crkve ubraja episkopa, đakona, učitelja, udovicu, mučenika-ispovednika i devstvenicu - Quid ergo si episcopus, si diaconus, si uidua, si uirgo, si doctor, si etiam martyr lapsus a regula fuerit? (De praescriptione haereticorum, cap. 3, 5). On osuđuje kovitlavu heretičku sveštenu hijerarhiju (ibid., 41). Već u vreme Prvog Vaseljenskog Sabora institucionalizovana Crkva je imala čitav pregršt svešteničkih činova, pri čemu je se sveštenstvo već podelilo na više (oltaroslužiteljsko) i niže (crkvenoslužiteljsko), koje se nije postavljalo rukopoloženjem (cp.: prav. 19). Ispovedniku (homologts-u), onome koji je, za Hristovo Ime slavno pretrpeo stradalničke muke (i ostao u zemaljskom životu), priznavana je đakonska i presbiterska čast bez rukopolaganja ('Apostolsko predanje', prg. 9). Po navedenom kanoniku (koje odražava zapadnu praksu), đakonise (koje su u sveštenstvo dolazile ponajprije iz redova udovica), hipođakoni i čitači su postavljani bez rukopoloženja, rukoproizvođenja (prgg.: 11-12.14). Saborske odluke, međutim, govore i o hirotoniji hipođakona i čitača. 'Apostolsko predanje' Hipolita Rimskog čak ni đakonu ne priznaje eksplicitno sveštenoslužiteljsku čast, mogućnost da spada u savet klera (concilii in clero), iako dopušta njegovo rukopolaganje, te ga vidi samo kao episkopovog služitelja, što istinskom poretku ne odgovara. Pravilo 18 Prvog vaseljenskog sabora u Nikeji đakonima zabranjuje da sede među sveštenicima, pozivajući se implicitno na ranija pravila. – Četvrti vaseljenski sabor u crkvene dužnosnike ubraja još i ekonoma, eudika (h eydikía = 'pravedni sud') i paramonara (paramón/i/mos = 'verni', 'trajan') (prav. 2); ekonom je je bio klerik koji je po volji episkopa upravljao crkvenim imetkom (Četvrti vaseljenski sabor, prav. 25 i 26). Paramonar je čuvao red na hramskim sobranjima i omogućavao udoban i prikladan smeštaj sabranom ljudstvu. Sedmi vaseljenski sabor određuje da u svakoj crkvi i svakom monastiru, od strane episkopa, metropolita ili patrijarha, mora biti postavljen ekonom (prav. 11). Evdik (odnosno hartofilaks) je pred svetovnim vlastima i sudom zastupao crkvenu sirotinju koju su pogađale razne društvene nepravde. Pravilo 86. i pravilo 109. iz 'Zbornika pravila Afričke crkve' traže da se povodom zlostavljanja ubogih, od carskih vlasti Istoka i Zapada traži da omoguće ulazak u svetovni sud u eparhijama izabranim učenim sveštenicima-braniocima, kako bi ovi mogli i zvanično uboge hrišćane štititi od nasilja bogatih i obesnih. – Paramonar je bio redar, koji je se brinuo o disciplini na crkvenom sobranju. – U kanoniku 'Apostolska pravila' nižim sveštenicima se preti odlučenjem, ukoliko uvrede episkopa ili đakona (prav. 56). – Pravilo 14. Sedmog vaseljenskog sabora dozvoljava i monastirskom predstojatelju, hegumenu (grč.: ho hgoýmenos; hgéomai = 'predvoditi', 'rukovoditi') ukoliko je on u svoje načalstvo rukopoložen od episkopa, presbiteru i horoepiskopu (sa punomoćjem episkopa) da postavljaju čitače. To što je otuđena Crkva pored višeg sveštenstva (sa punom hirotonijom i hirotesijom uvedeno) imala i niže (mada je tačno da za izbor đakonâ ne treba da se traže i izmoljuju naročiti darovi Duha Svetoga), što je pomešala kler i institucionalno službeništvo i osoblje, pokazuje da ona nije razumela šta Hrist traži od Svoga sveštenika: da predano deluje u Poretku i da požrtvovano i dostojanstveno čuva Poredak Slave i Duha Obilja.

- 17:30 - Komentari (0) - Isprintaj - #

Dok je apostolska Crkva (kler i pastva), u pomesnom, opštinskom domenu, na osnovu njihovih zasluga i osvedočenja, sama birala, određivala (označavala) i uglavnom i svečano postavljala (rukopoložila) svoje sveštenike, svoje dostojanstvenike, otuđena Crkva je tu misteriju izvitoperila i oskrnavila, postavljanje i svrgavanje klerika prepustila saborima, vlastoljubivim crkvenim časnicima i svetovnim vladalačkim figurama (koje je pomazivala). Tako je francuski kralj Fransoa I (1494.-1547. g. ne.) stekao koncesiju od pape da Kruna postavlja episkope i hegumene. U Trećem pravilu Sedmog vaseljenskog sabora ukazuje se: »Svaki izbor za episkopa, ili presbitera, ili đakona, učinjen svetovnim vlastima neka ostane nevažeć po pravilu /'Apostolska pravila', 30/ koje govori: Ako koji episkop upotrebi svetovnu vlast i preko nje dobije vlast u Crkvi, neka bude svrgnut, i odlučen, kao i svi koji opšte sa njim. Jer koji se imaju u episkopstvo uvesti dužni su biti izabrani /!/ od episkopâ, kao što određuju sveti oci u Nikeji, u /četvrtom/ pravilu koje govori: Najpriličnije je da episkopa postave svi episkopi te oblasti. Ako je to otežano ili zbog hitne potrebe, ili daljine puta, neka se okupe najmanje trojica zajedno na jedno mesto, a odsutni uzmu učešća u izboru i izjave saglasnost preko gramate, i tada neka se učini rukopoloženje. A odluka o tome neka bude data u svakoj oblasti metropolitu.« Kad Sedmi vaseljenski sabor traži da sami episkopi (dakle, visoki kler bez udela pastve) biraju i opostavljaju episkopa, to se već pokazuje kao strašan centralizacioni atak na pomesnu katoličansku crkvu; tako je nekada vojska i visoko plemstvo (grofovi, hercezi, prinčevi, ...) biralo i uzdizalo državnog monarha. Pojedini episkopi su predstojateljsku katedru shvatili kao dinastičku kategoriju, pa su na nadgledničko dostojanstvo postavljali svoje rođake: sina, brata ('Apostolska pravila', 76). U svome 'Pismu horoepiskopima' Basilije Veliki, arhiepiskop Kesareje Kapadokijske, prebacuje seoskim episkopima da su presbiterima i đakonima dopustili da koga oni žele, bez podrobnog ispitivanja života i dostojanstva pojedinaca, po pristrasnosti, prijateljstvu i rodbinskim vezama uvode u Crkvu (prav. 89). I Antiohijski sabor (prav. 23) zabranjuje da sveštenik koji je (možda) pred kraj svoga zemaljskog života, samovoljno postavlja svoga prejemnika, već samo na saboru i sa pokrićem episkopske procene kandidata. Onaj koji predstoji svima, skupštinskom kleru i pastvi, treba i od svih u skupštini biti izabran. U starini hirotonijom (grč.: h cheirothonía, od cheír = 'ruka', i teínM = 'pružati') je nazivano pre svega izabiranje sveštenog kandidata kroz glasačko pružanje ruku svih pripadnika pomesne crkve; tumačeći Prvo Apostolsko pravilo, bizantijski monah Jovan Zonara (prva polovina XII st.) iznosi: »... U vreme kad se gradskom narodu dozvoljavalo da bira arhijereje narod se sabirao, i jedni su želeli jednog, a drugi drugog. I tako, da bi se znalo na čijoj je strani većina glasova, dotični birači, kažu, pružali su ruke /teínein tas cheíras/ i po pruženim rukama brojali su birače svakog kandidata. Onaj koga je želela većina bio je izabran /= određen/ za arhijerejstvo. Odatle je i preuzet naziv hirotonija.« Kasnije, hirotonijom je prozvana sveštenoradnja hirotesija (cheirothesía), čin gde na glavu sveštenog kandidata ovlašćeni dostojanstvenik pruža ruku (teínei tn cheíra), u službi slanja i primanja Duha blagodati. Takvim skliznućem u tumačenju termina hirotonija episkopu je dato pravo i da sam bira, određuje one kojima će biti dati časnička vlast: »Presbitera i đakona i ostale sveštenike /neka postavlja/ jedan episkop.« ('Apostolska pravila', prav. 2) Međutim, kada su nastajala 'Apostolska pravila' narodu još nije bilo zabranjeno da pružanjem ruku bira svoje sveštenoslužiteljske kandidate, i tu je pod hirotonijom zapravo podrazumevana njoj komplementarna hirotesija. To potvrđuje i nešto stariji spis, 'Didahe': »Postavite, dakle, sebi /cheirotonsate oyn heaytoís/ episkope i đakone dostojne Gospoda, ljude krotke i nesrebroljubive, i istinite i proverene, jer vam oni služe službu proroka i učitelja....« (15:1) Čak i onda kada je pastva paganizirajuće Crkve birala svoje sveštenike, često se nije rukovodila duševnim osobinama kandidata, njegovom dostojanstvenošću, već je svađalački odlučivala na osnovu svojih partijskih i rodovskih vrednosti. Netrpeljiva suprostavljenost različitih tabora u narodu išla je dotle da je dovodila i do međusobnog fizičkog obračunavanja sa smrtnim ishodima. Pojedinci su do episkopske katedre dolazili i uz pomoć mača, što pokazuje da oni uopšte nisu videli duhovnu i pastirsku dimenziju svoje službe. Kandidati iz poznatijih i bogatijih porodica imali su veću prednost pri narodnom biranju (cp.: Jovan Zlatousti: 'O sveštenstvu', III, 15). Justinijanovi zakoni samo uglednijim građanima dopušta mogućnost da učestvuju u izboru episkopa (Novella 123). Narodni nemiri i ekcesi su tako visokom kleru 'dali pravo' da crkvenom laosu iz ruke oduzme pravo biranja svojih dostojanstvenika. Laodikijski sabor (343. g. ne) onemogućava narodnom mnoštvu, gomili (ho óhlos) da učestvuje u biranju onih koji treba da budu postavljeni u sveštenstvo (prav. 13). Naravno, što je Crkva dobijala veće administrativne jedinice (poput metropolije), u njima je i teže bilo organizovati glasanje verujućeg naroda, pa je izbor prepuštan samo pojedincima, i na kraju se sveo na moćnička imenovanja, u kojima su svešteni časnici zastupali interese onih koji su ih postavili na te položaje, a ne interese laosa. Tako je hirotonija episkopa preneta u metropolitsku crkvu, dok je patrijarh uzeo da vrši hirotoniju metropolita. U biti, 'izbori' (za pomesnu crkvu) van lica verujućeg (pomesnog) naroda i kanonska imenovanja sveštenstva sveli su se na tajne i subverzivne izbore i postavljenjenja, koje kanoni osuđuju. Tako se u 7. pravilu Teofila Antiohijskog iznosi: »Rukopoloženje da ne biva tajno.« Zna se da je, na primer, Ursin, suparnik rimskog pontifa Damasa (366.-384. g. ne.), bio tajno rukopoložen na jednom skrivenom mestu bazilike Sikin (Sokrat: 'Historija Crkve', IV, 29, v.: PG XXXVII, 1092). Tako je tajinstvo rukopoloženja i bukvalno postalo 'tajna'. – U Apostolskoj pomesnoj Crkvi, pošto bi klerici i pastva najdostojnijeg i najproduhovljenijeg člana izabrali i odredili za anđela, episkopa crkve, i pošto bi on pomazao i rukopoložio one koje je verujući narod ranije izabrao za đakone i starešine, neko iz presbiterijuma bi izabranog anđela, arhonta, pomazao i blagoslovio, jer presbiteri su već morali naglašeno imati duhovne darove, Božija blagodat je kroz njih mogla teći i darivati se. (Naravno, sa odobrenjem pastve, to je mogao učiniti i neki od putujućih harismatskih starešina: apostol, prorok, učitelj, pastir, jer sveštenoslužitelj se postavlja u Crkvi i za Crkvu.) Tako su efeškog episkopa Timoteja rukopoložili i pomazali presbiteri (lat.: seniores) njegove crkve ('Timoteju', I, 4:14) Ljudi koji nisu mogli da se nametnu kao nadglednici matične crkve, počeli su to da ostvaruju preko susednih skupštinskih episkopâ koji su ih podržavali. Potom je izmišljeno da se samo na većem saboru (kao da pomesna crkva već nije sabor), naznačeni (određeni) kandidat može na euharistionom sinaksisu rukopoložiti za episkopa, uvesti u najviše dostojanstveničko opštenje. 'Crkvena pravila' pripisana Apostolima određuju da episkopa postavljaju dva ili tri episkopa: »Episkopa neka postavljaju /heirotoneísMn/ dva ili tri episkopa.« (Prav. 1). Zašto i jedan episkop, ako kroz njega deluje punina Božije blagodati, ne bi mogao sa saglašnošću cele (pomesne) crkve (Klement Rimski: 'Poslanica Korinćanima', I, 44:3) da rukopoloži drugog episkopa, najvišeg sveštenoslužitelja?! Bog je Taj koji daje i spušta darove Duha na onoga koga priziva da bude Njegov časnik i služitelj u Crkvi: »I ove postavi Bog u Crkvi ...« ('Korinćanima', I, 12:28) Antiohijski sabor iz 341. g. zahteva da se episkop ne postavlja bez sabora i bez prisustva metropolita te oblasti (prav. 19; v.: prav. 16 fin.). On, kao i Prvi vaseljenski sabor (prav. 35), zabranjuje i hirotonijsko uplitanje (bez odobrenja metropolitskog punkta): »Neka episkop ne odlazi u drugi grad, koji njemu nije potčinjen, niti u oblast koja mu ne pripada radi rukopoloženja, ili da postavlja presbitere ili đakone u mestima koja su pod vlašću drugog episkopa, osim ako je za to dobio dopuštenje od strane episkopa tog mesta.« (Prav. 22, v. i prav. 13) U starini, kako vidimo, svešteno lice u drugim opštinama (parikijama za koje nije naznačen i nadležan) nije moglo rukopolagati kandidate za svešteničke činove, bez saglasnosti pripadnika te opštine, a kasnije bez odobrenja nadležnog sveštenstva te opštine ('Apostolska pravila', prav. 35). Episkop je mogao pre svega da vrši rukopoloženja na oltarskom sabranju svoje crkve i za potrebe svoje crkve, parikije.
Metropolitski crkveni sistem, koji se uspostavlja od Konstantinovog nikejskog vremena već široko otvara mogućnost da se vrše rukopoloženja van granica pomesne crkve. Antiohijski sabor traži da svi episkopi jedne eparhije trebaju znati njenog metropolita, odnosno uvažavati višu vlast i prvenstvo časti episkopa provincijske prestonice, odnosno ništa ne smeju činiti bez njega van svoje seoske opštine ili parikije (prav. 9). Duhovno gledano, za rukopolaganje u drugoj crkvenoj opštini, strani episkop je trebao dobiti dopuštenje ne samo episkopa, već i skupštinsko dopuštenje celog verujućeg naroda te opštine. Kršenja ovoga pravila u konstantinovskoj Crkvi bila su brojna, i povlačila su velika trvenja. Jovan Zlatousti, konstantinopolski patrijarh, kada je Epifanije Kiparski na njegovom upravljačkom podneblju počeo samovoljno (dakle bez Jovanovog dopuštenja) da postavlja klerike, prebacio je ovome da čini mnogo toga protivnog ustanovljenom poretku. Uplašivši se mogućeg narodnog gneva, Epifanije je se, nakon Jovanovog upozorenja, brzo vratio na Kipar (Sokrat: 'Historija Crkve', VI, 14) Potpuno je pogrešno da metropolije i sabori postavljaju klerike koji ne pripadaju pomesnoj crkvi za koju se vrši postavljanje, i van lica te crkve, makar i uz dopuštenje episkopa te crkve. Kartaginski sabor iz 397. g. (u svome sedmom pravilu) daje kartaginskom episkopu pravo da za crkvene nadglednike svoga okruga postavlja jereje koji su mu po volji, bez da traži saglasnost episkopâ lokalnih crkava, čime mu se praktično daje metropolitska vlast. – Po duhovnom Poretku putujuće duhovne starešine (koje su bile vertikalna spona do pontifikata Univerzalne Hristove Crkve), kao i regularno postavljeni jereji, mogli su da osnuju pomesnu crkvu poučavajući i krštavajući voljne duše na nekom podneblju, a kršteni laos je onda sebi naznačavao i birao jereje, koji su se međusobno hirotonisali. Neko je mogao da bude rukopoložen za sveštenika samo ako je i naznačen za koju parikiju (kasnije i eparhiju) i koje bratstvo se upravljački postavlja (što je i razumljivo, jer nema episkopata bez crkvene skupštine): »Bez naznačenja nikoga ne treba rukopolagati, ni presbitera, ni đakona, niti bilo koga iz crkvenog čina, nego rukopoloženi mora biti tačno određen ili za jednu gradsku ili seosku crkvu, ili za martirijum /= mučeničko svetilište/, ili za monastir.« (Halkedonski sabor, prav. 6) Crkvene gromade koje su nastajale imale su interes da pomažući sveštenstvo manjih i novokrštenih područja, njih vežu za sebe, svoj instituciono-jurisdikcioni autoritet. To dobro vidimo u odnosu Koptske heterodoksne (monofisitske) i etioptske heterodoksne crkve, gde koptskog poglavara i danas pomazuje aleksandrijski patrijarh. Konstantinopolski vaseljenski patrijarhat i sinod je do polovine XIX stoleća imenovao patrijarhe jerusalimskoj, antiohijskoj i aleksandrijskoj patrijaršiji, koje su pale pod vlast arapskih osvajača. - Kartafinski sabor iz 407. godine življu nekog podneblja koje do tada nije steklo svoga episkopa zabranjuje da ga iznedruje i samostalno dobije episkopa, već samo ako to naredi veliki sabor dotične oblasti (zajedno sa njenim prvim episkopom), i ako na to pristane oblasni episkop čija je se vlast pretenziono prostirala do tog podneblja. – Prvi vaseljenski sabor traži da episkop bude postavljen najmanje od tri episkopa, a usmenom ili pismenom saglašnošću svih episkopa jedne oblasti (prav. 4). 'Apostolsko predanje' određuje da episkop u matičnoj crkvi, u nedeljni dan, bude rukopoložen uz prisustvo usaglašenih starešinâ i episkopâ (prg. 2; v.: 'Apostolske Ustanove', VIII, 4) U 'Životu blaženog cara Konstantina' Eusebije ukazuje: »... Utvrđeni običaji/ustanove /thesmoýs/ su još od ranije odredili da postavljenja /tas cheirotonías/ episkopâ ne bivaju drukčije nego samo na ovaj način /= preko oblasnih i vaseljenskih saborâ/.« (I, 51) Nikakvi imperijalni sabori, ni oblasni ni vaseljenski, nisu mogli i nisu trebali da postavljaju i odlučuju jereje, već uvek pomesne skupštine i saveti, pomesne zajednice koje su ih odredile i izabrale. Episkop se pokazuje kao najviši časnik samo sa krštenim narodom i u krštenome narodu, u skupštini za koju je naznačen.
Pošto episkop može rukopolagati samo u svojoj crkvi i pripadnike svoje crkve, to mu je i zabranjeno da u svojoj crkvi postavlja za sveštenike pripadnike druge pomesne crkve, pogotovo ne prebege: »Ako se ko usudi da nekoga tajno preuzme, koji drugome pripada, i rukopoloži ga u svojoj crkvi bez pristanka vlastitog episkopa od koga je pobegao, neka rukopoloženje bude ništavno.« ('Prvi vaseljenski sabor', prav. 16, v.: Sardikijski sabor, prav. 16) - Po 'Apostolskim pravilima' episkop ne sme ostavljati svoju episkopiju i prelaziti u drugu, makar i bio nagovaran od drugih; samo sabor episkopu može, nakon mnogo molbi, da omogući nadzorničko premeštenje (prav. 14); bez valjanog preporučenog lista, gramate (grč: to grammátion = 'zapis', 'pismo') i ispitivanja sveštenik jedne parikije nije mogao da bude primljen u opštenje druge parikije (prav. 33). I Halkedonski sabor zabranjuje da tuđi i nepoznati klerici nigde i ni pod kojim načinom ne mogu da (privremeno) služe u drugom gradu bez preporučene gramate (prav. 13) Još se na Prvom carskom saboru zabranjuje potpune transmisije sveštenstva koje su uzele maha: »... Određuje se da se potpuno ukine navika suprotna apostolskom pravilu, a postoji u nekim mestima: da iz grada u grad ne prelazi, niti episkop, ni presbiter, ni đakon. A ako neko i posle odluke ovog svetog i velikog Sabora preduzme tako što, ili sam od sebe dopusti takvu stvar, delo neka bude sasvim ništavno, i neka se takav povrati u crkvu u kojoj je rukopoložen za episkopa ili presbitera.« (Prav. 16) Slično i vaseljenski Halkedonski sabor zabranjuje upravljačko premeštanje sveštenstva: »Nije dopušteno da duhovnici koji su na službi pri jednom hramu budu postavljeni u crkvu drugoga grada, /.../ nego moraju biti zadovoljni onom crkvom pri kojoj su od početka udostojeni službe; izuzetak su oni klerici koji su, prognani iz svoje domovine, po neophodnosti prišli drugoj crkvi.« (Prav. 20) Pravilo 15. Sedmog vaseljenskog sabora zabranjuje da se, kao izraz pohlepe, klerici postavljaju i naznačuju za dve crkve. Pravilo 21 Antiohijskog sabora, izvedeno iz starijih opšteprihvaćenih odredbi, zabranjuje episkopu da se upravljački premešta iz jednog mesta u drugo, bilo po svojoj volji ili pod pritiskom naroda i susednih episkopa. Slično se ukazuje i za presbitera i đakona: i oni su gubili pravo sveštenodejstvija ukoliko bi se prebacili u drugu parikiju (prav. 3) Episkop (i bilo ko iz svešteničkog kataloga) je morao ostati u crkvi (skupštini) za koju je vladalački i služiteljski od početka naznačen; jedino ako je u progonu, ratnom metežu ili u prirodnoj katastrofi izgubio svoju pastvu, on je mogao da se uključi u život druge crkve, naprimer kao pomoćnik episkopa te crkve, naravno uz saglasnost verujućeg naroda. Možemo videti da je i ovo antiohijsko pravilo mnogo puta u paganizirajućoj crkvi grubo prekršeno: vlastodršci i sabori su premeštali episkope sa njihovih matičnih katedri kako god bi hteli i kad god bi mogli, ako bi to bilo u interesu nekih centara moći. Pogotovo su smatrali da kada episkop sa nižeg episkopskog ranga prelazi na viši (metropolitski, patrijaršijski) on ne krši crkveni poredak. Eusebije ukazuje kako je Aleksandar kao episkop jednog mesta u Kapadokiji, pristigao u Jerusalim radi molitve i pohođenja svetih mesta, no tu su ga zadržali tamožnji žitelji i postavili ga, umesto Narkisa, za episkopa Jerusalima ('Historija Crkve', VI, 11) Sokrat Sholastik govori o mnogim nadzorničkim premeštanjima: »Perigen je bio rukopoložen /na saboru/ za episkopa Patrasa, ali kako ga žitelji toga grada nisu hteli primiti, episkop Rima, kada je se desila smrt korintskoga episkopa, naredio je da se Perigen dovede na presto metropolita u Korintu, – i on je u tamošnjoj crkvi predstojatelstvovao celog života. Gregorije Nazijanzin bio je ranije episkop u jednom gradu Kapadokije – Sasimi, a potom u Nazijanz. Meletije je najpre predstojatelstvovao u Crkvi pri Sebastiji, a posle u Antiohijskoj. Episkopa Dositeja Seleukijskog premestio je Aleksandar antiohijski u Tars kilikijski. Reberentije iz grada Arhe u Fenikiji na kraju je premešten u Tir. Jovan iz Gorda u Lidiji premešten je u Prokones i bio je predstojatelj tamošnje Crkve. Paladije je iz Helenopola premešten u Aspunu. Aleksandar je iz istog Helenopola premešten u Adrijan. Teofil iz azijske Amapeje premešten je u Eudoksiopol, u staro doba zvan Salambrija. Polikarp iz Sekstantaprista u Misiji premešten je u Nikopol u Trakiji. Hijerofil, iz Trapezopola u Frigiji premešten je u Plotinopol u Trakiji. Optim iz Agdamije u Frigiji premešten je u u Antiohiji u Pisidiji. Silban iz Filipola u Trakiji premešten je u Troadu.« (VII, 36; v.: pogl. 37) – Na Kartaginskom saboru iz 405. godine bila je pročitana gramata rimskog pape Inokentija I, kojom on afričkim episkopima, kada oni to žele, dozvoljava da prelaze na drugu stranu Mora, odnosno da službuju u crkvama Italije (Afričko prav. 105). Rimski papa Kelestin, kao 'vrhovni učitelj', u svojim poslanicama (koje su išle na ruku Imperatora da na konstantinovski crkveni presto bude doveden Prokl, episkop Kizika) episkopu Kirilu Jerusalimskom, episkopu Jovanu Antiohijskom i episkopu Rufu Solunskom izlaže da se episkop može premestiti iz jedne u drugu episkopiju (Sokrat, VII. 40); očigledno je da za rimskog predstojatelja u tom vremenu (a očigledno i u budućim, kako se pokazalo), drevni kanoni više nisu bili na snazi. – Nakon smrti episkopa Kizika, konstantinopolski episkop Sisinije odredio je i postavio je Prokla za novog arhonta Crkve u Kiziku. Kada je Proklo krenuo da pođe na 'svoju' katedru, Kizičani su drugoga, čoveka po imenu Dalmatije, postavili za svoga proistamenosa (Sokrat, VII, 28). Sisinije (na čije mesto je posle njegove smrti iz Antiohije doveden Nestorije) je prekršio drevni poredak jer je rukopoložio za episkopa čoveka koji nije od strane plebsa, nad kojim treba da predsedava, validno izabran, dok su kizičani prekršili novoustanovljeni poredak koji nije dozvoljavao da se vrše rukopolaganja protivno volji konstantinopolske katedre. Onog episkopa koga nije sam izabrao, plebs nije bio ni dužan da prihvati kao svoga skupštinskog predstojatelja. – Kada je Nestorije svrgnut i zatočen, kao kandidati za konstantinopolskog patrijarha pojavili su se kizički episkop Prokl i presbiter i spisatelj Filip (koji je kao đakon puno boravio uz Jovana Zlatoustog) koji je bio iz pamfilijskog Sida. Kada su istupili upućeni pojedinci koji su ukazali da crkveni poredak zabranjuje premeštanje episkopa iz jednog grada u drugi, narod je odustao od izbora svojih kandidatâ, i na konstantinopolsku katedru je zauzeo podvižnik Maksimijan (Sokrat, VII, 35). Duhovno gledano, za održanje i odgovoran razvoj jedne crkvene opštine najbolje je da njen predstojatelj bude čovek koji je iz nje izrastao, koji je osvedočen u njoj, koji je najbolje poznaje; kada se, protivno volji parikijskog plebsa, crkvi dovodi i nameće strani i nepoznati nadzornik, koji je uz to najčešće i poslušnik i instrument neke više hijerarhijske instance koja ga je imenovala, time se dakako ruši i suzbija Duh Jedinstva koji treba da vodi sabornost u Crkvi. Oni koji su krštenom i posvećenom narodu onemogućili da na jednom mestu (epí to aýtó), u svome mestu, izabire i razrešava nedostojne jereje, pokazuju da su se i sami udaljili od opštenja sa Duhom Istinskog Jedinstva. Naravno, i laos koji bi olako dopustio da imperijalni moćnici i slavoljubivi klerici ruše u njemu drevni poredak, pokazao bi se kao nedovoljno duhovno zreo, nedovoljno utemeljen u Hristu. A to što je u Hristovu Crkvu mogao da uđe nedovoljno poučen i nedovoljno osposobljen vernik, pokazuje i ukazuje na slabost klera koji Hristov Poredak nije uzimao ozbiljno. – Naravno, presudnu pometnju u Crkvi izazvali su samoproglašeni krstareći apostoli i lažni proroci, koji bi krštavali i rukopoložili one koji su bili potpuno nedostojni da stoje pod Hristovo Ime. – Ako je sudsku instancu u Crkvi činio je presbiterijum, a apelacionu episkop (cp.: Tertulijan: De paenitentia, cap.: 9; De pudicitia, cap.: 13), to su savet pomesne crkve, njen presbiterijum i anđeo, mogli sami da reše svaki sudski i doktrinalni spor i nesporazum, samo da je clerus (sacerdotium, ordo) delovao u Duhu Pravednosti. Božiji Duh je Duh Reda, i onaj ko živi u Duhu Božijem kroz njega se donose zakonite odluke, koje održavaju Hristov Red u Zajednici. – Preseljenja i prebacivanja episkopskog kadra u urbane i metropolijske centre moći, parikija bez episkopa je postala čisto obredna institucija a eparhijski samovlasnički episkopat, lišen svoga sabora, postao je čista birokratija, centralna i centralizujuća administracija.
Kad je u Crkvi iskvarenost uzela maha, bilo je i onih koji su, ne dobroteljima već spletkama i mitom, novcem hteli zadobiti sveštenu vlast i Božije darove za služenje u Crkvi, oni su moćničkim imenovanjem a ne regularnim izborom i postavljenjem uz učešće pastve nastojali postati crkveni dostojanstvenici: »Ako neki episkop, ili presbiter, ili đakon, novcem zadobije ovo dostojanstvo /aksías/, neka se svrgne, i on i onaj koji ga je postavio, i neka se sasvim odluči od zajedničarenja, ...« ('Apostolska pravila', prav. 29; v.: 'Kraljevi', I, 13:33-34) – Halkedonski sabor u Drugom pravilu takođe osuđuje simonijsku sveštenoslužiteljsku hirotoniju i simonijska uvođenja u crkvene dužnosti: »Ako koji episkop izvrši postavljenje /cheirotonían/ za novac, i blagodat koja se ne prodaje iznosi na prodaju, i za novac postavi /cheirotonsoi/ episkopa, ili horoepiskopa, ili presbitere, ili đakone, ili koga drugog koji se ubraja u kler, ili pak proizvede /probálloito/ za novac u ekonoma, ili sudiju branioca /= ekdika/, ili paramoniara, ili uopšte /uvede, pribroji/ u neku crkvenu dužnost /toy kanónos/ radi svog lakomog dobitka, takav pošto bude izobličen, jer se na ovo usudio, da bude lišen sopstvenog čina.« - Simoniji predati pojedinci hteli su od Duha Svetoga, kako se vidi, napraviti svoga roba, zagospodariti Njegovom blagodati. U otuđenoj Crkvi pojedinci, da bi zadobili svešteničku poziciju nisu se ustručavali ni da se posluže uticajnim svetovnim vlastima (prav. 30). Ako i svetovni vladar direktno nije postavljao sveštenike, to je činio klerik podanički vezan za svetovne vlasti. Taj princip vidimo i u rimskom mnogoboštvu. Tako imperator Julijan piše prvosvešteniku Teodoru: »Kakav je, dakle, to zadatak za koji kažem da ti ga sada poveravam? To je upravljanje nad svim svetilištima u Aziji, uz ovlašćenje da postavljaš sveštenike u svakom pojedinom gradu, i da svakome od njih dodeljuješ ono što mu dolikuje.« (452 D – 453 A – prevod: Aleksandar Popović) Sveštena hirotonijska lestvica vrlo često nije poštovana, pa je se tako dešavalo da đakon (koji je često tretiran kao episkopov služitelj), bez da služiteljski i dokazateljski pređe stupanj presbitera, bude određen za episkopa. Takvo zastranjivanje, gde ni striktno usvojena hijerarhijska lestvica klerika nije poštovana, teško se da razumeti i pomalo liči na gnostička izigravanja sveštenoslužiteljstva: »Kod njih danas jedan vrši funkciju episkopa, a sutra dugi; danas đakon, a sutra već čitač; danas presbiter, a sutra laik.« (Tertulijan: De praescriptione haereticorum, prg. 41 fin.) Prvi vaseljenski sabor jasno osuđuje praksu da se novokršteni, bez perioda dokazivanja, uvedu u čin presbitera ili episkopa (prav. 2). »... Nepravedno je da onaj koji još nije oproban postane učiteljem drugih, ...« ('Apostolska pravila', 80; v.: Origen: 'Propoved na Levitsku 6:2', 'Propoved na Luku 21:4) I Laodikejski sabor (343. g.) ukazuje da za one koji su nedavno kršteni ne priliči da budu postavljeni u sveštenički čin. (Prav. 3) Dešavalo je se nekad da čak i neofit (novokršteni), pa i nesvešteno lice, laik, bude uveden u najveću sveštenu čast. Neprosvećeni plebs bi za crkvenog dostojanstvenika znao da izabere nekad i nekrštene svetovno-državne uglednike, što pokazuje da su oni na duhovnu vlast gledali kroz prizmu svetovne vlasti, a na to ih je dakako navodila moćnička sljubljenost crkvene i državne vlasti.. Tako je u vreme cara Teodosija, pretor Nektarije od strane naroda izabran za episkopa Konstantinopola, a potvrđen od strane sabranih episkopa (Sokrat: 'Historija Crkve', V, 8). Voljom neprosvećenog naroda za episkopa Milana (Mediolana) izabran je i postavljen konsul i pretor Ambrosije, iako još nije bio ni kršten (ibid., IV, 30; Sozomen, VI, 24; Teodoret, IV, 7). Učeni Photios (rođen oko 820. g.), protasekretis bizantijskog cara, posle svrgavanja patrijarha Ignatija, kao dvorski čovek za šest dana od svetovnjaka posvećen je u sve sveštene činove do patrijarha (858. g.), što je izazvalo veliko negodovanje kod rimskog pontifa Nikolu I.
U ranoj Crkvi nalazimo kako sveštenoslužitelje svih činova koji su bili u braku ('Timoteju', I, 3:2; 'Korinćanima', I, 9:5; 'Titu', 1:6), tako i one koji su živeli bezbračno, devstvenički, koji su osećali da tako mogu bolje služiti Hristu Bogu. Hristov sledbenik je trebao svoju ženu steći u svetosti i časti ('Solunjanima', I, 4:4), i u svetosti povezan sa njom ostati do kraja života. Rastava braka, bez jakog i ozbiljnog razloga, nije bila dopuštena ('Korinćanima', I, 10:11); apsolutna zabrana rastave braka značila je podržavanje jednog vida ropstva, jer brak to često zna da postane. »Svi da poštuju brak i bračna postelja da bude neokaljana; jer Bog će suditi bludnicima i preljubočincima.« ('Hebrejima', 13:4) Pišući Timoteju apostol Pavle one koji bezobzirno zabranjuju brak naziva opsednutima i licemerima (I, 4:3). Ako su čak i harismatici, apostoli i evangelisti (naprimer Petar i Filip) mogli da budu u braku i da imaju dece ('Dela', 21:8-9), zašto to ne bi mogli i sveštenici?! Pošto Isus uči da onima koji su postigli Nebesko vaskrsenje (postali kao anđeli) ne treba ženiti, to su neki koji su umislili da su već duhovno vaskrsli ('Timoteju', II, 2:17-18; v.:), odricali potrebu i svrhu zemaljskog braka. Naravno, samo oni koji su umrli starome svetu i duhovno vaskrsli (cp.: Tertulijan: De Resurrectione mortuorum, 19, 2; Klement: ‘Izvodi od Teodota’, 80:2) mogu imati udela u Preobraženju Sveta i telesa. U spisu 'O vaskrsenju', koji se pripisuje Justinu Filosofu, iznosi se da pojedini hrišćani, koji prihvataju striktan devstvenički život, raskidaju svoje brakove sklopljene iz pohote (prg. 3). 'Crkvena pravila' zabranjuju da episkop, presbiter ili đakon otera svoju ženu pod izgovorom pobožnosti a ako bi to uradio sledilo bi mu svrgnuće i odlučenje (prav. 5); zabranjuju da lice iz svešteničkog imenika posle krštenja bude u drugom braku (prav. 17), kao i da sveštenikom ne može biti onaj koji je za ženu uzeo udovicu (đakonisu), bludnicu, ropkinju ili glumicu (prav. 18). (Kako navodi Epifanije, ebioniti su svojim sledbenicima dozvoljavali ulazak u brak do sedam puta: 'Panarion', haer. 30, 18) U otuđenoj Crkvi, koja je bračno povezivanje proglasila svetim tajinstvom, potom je ušla konfuzna zabrana ženidbe za sveštenoslužitelje, dok je dopušten brak sveštenicima koji su se se pre hirotonisanja našli u braku. (Dakle, ono što je ranije važilo za drugi brak, sad se pomera na prvi brak, i vezuje za tajinstvo rukopoloženja.) Kako je ženama onemogućavano da budu sveštenice, tako, tako su i sveštenstvu postavljane statusno-bračne zabrane, i uz to mu onemogućavano da se izdržava zakonitim zanatom, čime je od njega napravljen birokrata. U 'Apostolskim pravilima' zabranjuje se da episkop, presbiter ili đakon, pod izgovorom pobožnosti, otera svoju ženu (prav. 5), takođe određuje se za niže klerike: »Od onih koji su neoženjeni stupili u kler, zapovedamo, da se mogu ženiti, ako hoće, samo čitači i pojci.« (Prav. 26) Potom, pod presijom lažnih predstava o svetosti, i u nastojanju da sveštenik bude cnekako cenjeniji u narodu, nastoji se i regularno oženjenom sveštenstvu zabraniti polno-reproduktivni život sa ženom, i najzad svaki bračni status (v.: Sokrat Sholastik, I, 11); celibat (za koji je se najviše zalagao rimski pontif Gregory VII – 1073. g.-1085. g.) je bio i u službi jačeg vezivanja klerika za institucionalizovanu Crkvu, čija dobra, osim toga, na ovaj način nisu deljena već su ostajala kao celina. Prvi Vaseljenski Sabor striktno zabranjuje da viši i niži sveštenici imaju zajednički život, zajedničko obitavalište sa 'neprikladnom' ženom (prav. 3). Pojedine sekte u svome iskrivljenom shvatanju 'svetosti' otišle su tako daleko da su osuđivale brak ne samo kod sveštenstva već i kod verujućeg naroda: »Zajedno sa Markionom i Saturninom /i Tatijan/ je objavio da je brak poguban i razvratan, ...« (Eusebije: 'Historija Crkve', IV, 29 med.; v.: 'Panarion', haer. 61, 1). Šesti afrički sabor (13. septembar 401. g.), pod pretnjom odlučenja, traže od episkopâ, presbiterâ i đakonâ da se u tačno određene dane uzdržavaju od svojih žena (prav. 81). Istinski hrišćanski devstvenici, koji su negovali čistotu misli i želja, i kada su bili u braku, sa rađanjem dece, uzdržavali su se od polnog života koji rasipa duhovne i fizičke snage (cp.: 'Panarion', haer. 25, 1) Oni su tako mogli da budu devstvenici i podvižnici i u braku. Monasi hiketi (hikétai) u monastirima su živeli zajedno sa ženama (Jovan Damaskin: 'O sto heresa', pogl. 87) Oficijelna crkva je inače strogo osuđivala ženidbu sa monahinjom, kao i ženidbu hrišćanina sa 'heretikom': »K>Xi Crkvi prip0d0Xu, n5 sm5Xu r0vn>dušn> ž5niti sv>Xu d5cu s0 h5r5ticim0.« (Prav. 10; v. 31; Trulski sabor, prav. 72) Sabor u Gangri, u 4. pravilu ukazuje za one koji su tvrdili da brak treba izbegavati i da oženjen sveštenik ne može biti dostojan vršitelj Božijih tajinstva: »Ako koji tvrdi u pogledu jednog oženjenog presbitera, da ne treba, kad takav svršava liturgiju, primati pričešće od njega neka je anatema.« U latinskom hrišćanstvu, protivno Hristovom Poretku, od najranijih dana je nastojano da se sveštenstvu onemogući ulazak u brak, jer se smatralo da neoženjen jerej može puno bolje da služi oltaru i Bogu. Trulski sabor tako ustaje protiv rimske prakse da se kandidati za rukopoloženje u đakona i presbitera obavezuju da neće više živeti u braku sa svojim ženama (prav. 13). Međutim od episkopâ se traži, pod izgovorom da trebaju biti besprekorni a ne da izazivaju sablazni, da nakon rukopoloženja više ne žive sa ženom; odnosno traži rastavu njihovu rastavu braka (prav. 12). (Izgleda da ceremoniju za tu 'svetu' rastavu, crkvenjaci nisu stigli da uvedu i izmisle.) Ako Bog muškarca i ženu sastavi u bračni savez, koji čovek, potom "u ime Boga" sme da traži rastavu toga braka (cp.: ‘Matej’, 19:6)? Rigidna zabrana braka i zarobljenost u isprazne ceremonije, u Rimskoj crkvi kasnije su povukli masovno potpadanje sveštenstva u razne vrste seksualnih devijacija, među kojima su pedofilija i homoseksualnost najviše uzeli maha. Pojedini sveštenici su nekada čak i bludnice držali uz sebe, poslovali sa njima (Trulski sabor, prav. 86), a drugi su učestvovali u otmicama žena pod vidom supružništva (prav. 92) Znamo da su čak i najviši rimski velikodostojnici u mračnom Srednjem veku imali gomilu vanbračne dece. U svome nakaznom 'liberalizmu' sveštenici pojedinih denominacija danas venčavaju i u razvrat potonule osobe istog pola koje dakako ne mogu naslediti Kraljevstvo Božije (v.: 'Korinćanima', I, 6:9), čime duboko ismejavaju tajinstvo bračnog rukopoloženja, koje traži da se osobe različitog pola, muškarac i žena koji se vole u Hristu, koji su zadovoljavajuće zdravi, povežu radi rađanja dece i zahvalničkog širenja Ljubavi.

- 17:29 - Komentari (0) - Isprintaj - #

Pošto je u ranome hrišćanstvu sedmerostruki Duh Punine bio u obilju izliven na udivljenike Hristovog puta, to su Božiji služitelji imali brojne, sedmerostruke darove: proricanja, vidovitosti, čudotvorstva, isceljivanja, rukovođenja, umudrivanja, govorenja drugim jezikom, ...: »Ima razlike u dodeljivanju blagodatnih darova, ali je Duh isti. Ima razlike i u službama, ali je Gospod isti. Ima razlike i u dejstvu sila, ali je isti Bog koji čini sve u svima. A svakome se daje da se na njemu pokaže Duh na korist. Jednome se, naime, Duhom daje reč mudrosti, a drugome - po istom Duhu - reč znanja, i drugome vera u istom Duhu, i drugome blagodatni dar isceljivanja u jednom Duhu, i drugome da čini čuda, i drugome proroštva, i drugome da razlikuje duhove, drugome različiti jezici, a drugome da tumači jezike. A sve ovo čini jedan i isti Duh, koji razdeljuje svakome kako hoće.« ('Korinćanima', 12:4-11; v.: 'Rimljanima', 6:8) Najvažniji dar za izgrađivanje Crkve bio je, naravno, u profetstvu ('Korinćanima', I, 14:1), jer je preko proročkog duha Gospod najbolje vodio Svoj narod. Irinej Lugdunumski svedoči da je i u njegovo vreme (druga polovina II stoleća) bilo istinskih harismatika: prorokâ, onih koji su bili vidoviti i predviđali budućnost, koji su polaganjem ruku isceljivali bolesne, oživljavali klinički mrtve, ... (Adversus haereses, II, 32, 4) Apostol Pavle najavljuje vreme (Posletak), kada će Božiji darovi biti savršeno dati onima koji imaju punu ljubav za Istinu i Istinitog (I, 13:8-12). Već u III. stoleću primetno je bitno redukovanje duhovnih darova u Crkvi, pogotovo proročkog, što pokazuje, ili da su harismatici izgubili ljubav za Istinu i okrenuli se svetovnim ugođajima, ili da su lažni proroci i lažni učitelji u crkveni narod uneli mnoge zablude, i tako prognali istinske harismatike. Izgubivši Duha Blagodati, Ognjenog Duha koji sagoreva sve laži, kako bi održala privid moći raslabljena Crkva počinje da se oslanja na lažna čudesa i lažna nadahnuća (da prihvata vatru Laži koja je se spuštala i spušta iz Podnebesa, od demonâ i manipulativno nastrojenih duša pokojnika); narod počinje 'spasenje' sve više da traži od raznih gatara i obmanjivača. Ankirski sabor hrišćanima koji u svoje domove dovode razne gatare radi 'očišćenja', preti režimom petogodišnjeg kajanja (prav. 24). Primetno je da danas institucionalizovana Crkva u svome krilu nema nijednog istinskog harismatika i nijedan istinski dar Neba. Tobožnja govorenja 'nepoznatim' i 'anđeoskim' jezicima preko nekultivisanih vernika, predstavljaju samo jedan vid spiritizma, gde duše pokojnika manipulišu vernike sklone senzacionalizmu i ličnom dokazivanju. I sva 'čuda' koja izvode duše vezane za zemlju, kako bi svoje istomišljenike zadržali u zatvoru svoga kulta, svode se na vampirizam: uzimanje i kradenje energije od jednih, davanje drugima kao 'darove' Neba, pravljenje lažnih čudesa, ... No sa energijom koja ne dolazi od Živoga Boga, već se samo premešta i manipulativno preraspodeljuje, ne može se večno raditi: takva energija postaje sve tromija i slabija, i postaje okov za duše i ljude koji rade sa njom. Zato i demonsko i satanizirane duše, koje je žele razvijati u sebi eterične snage zakonitim i požrtvovanim životom, kao svoj najpreči cilj imaju zavođenje onih koji idu Božijim Putem, koji se ispunjavaju čistom Božijom Silom. Za šta god se izdavali, lažne proroke i lažne učitelje razotkriva njihov život: ono što osećaju, misle, govore i čine.
Hrist Gospod Svojim odaslatim Apostolima ukazuje: »... Nemojte unapred brinuti šta ćete govoriti, nego što vam se da u onaj čas to govorite; jer nećete vi govoriti nego Duh Sveti.« ('Marko', 13:11) Kada je se Mojsije Gospodu, koji ga je odašiljao porobljenim Izraelcima, požalio da je na jeziku težak, Presveti mu je uzvratio: »Ja ću biti s tobom kad budeš govorio i kazivaću ti što ćeš govoriti.« (‘Izlazak’, 4:12) – Onoga koga Duh Obilja u punini prožima, On i kroz njega živi, On i kroz njega govori, jer Duh Sveti je ognjeni, logosni Božiji Jezik. Hrišćanski mudrac i besednik stoga nije imao potrebu, da poput mnogobožačkih sofista izučava i osposobljuje sebe u dijalektici (veštini razgovora – Sokrat: 'Historija Crkve', I, 8; VI, 11) i govorništvu. U Hristovu Crkvu nadmetanje u veštini besedništva uneli su oni koji su bili dugogodišnji retori i učitelji retorike pre svoga obraćanja. Takav je na primer bio Arnobije iz Sike (Sicca) ili Viktorin (rodom iz Afrike) koji je predavao Retoriku u Rimu u vreme cara Konstantija, i koji je pisao vrlo nejasnim jezikom. Hrišćani koji su bili 'veliki' besednici, ali ne po Božijem daru već po ljudskoj veštini, bili su često i veliki zavodnici mnoštva koji su raspaljivali sukobe i razbacivali seme laži (ibid., V, 8). Veliki besednik bio je i Justinoj učenik Tatijan, koji je stvorio sektu enkratita, koju je kasnije Sever podržao. Sokrat Sholastik ukazuje za netrpeljivog patrijarha Nestorija da je po prirodi bio krasnorečiv, da je sebe smatrao učenim čovekom, ali da nije hteo proučavati knjige drevnih tumača, te je sebe i svoje mišljenje isključivo uvažavao (ibid., VII, 32). Da bi u starini neko bio hrišćanski učitelj, on je dakako uz vlastiti uzoran život morao i da izuči, da poznaje Božiji Zakon; on nije morao godinama da studira razna ljudska tumačenja (istinite ili krivotvorene) Božije Reči. Justin Filosof, iz palestinskog grada Flavia Neapolis (Sihem), ukazuje da se kod njih hrišćansko učenje može čuti i izučiti čak i od neobrazovanih, nepismenih ljudi, koji ipak pokazuju mudrost i veruju srcem u Gospoda ('Apologija', I, 60; cp.: Klement: 'Šarenica', I, 19, 4). Jer čoveka umudruje samo vernost Zakonu, izvršavanje Božijih Zapovesti
Ranu, Hristovu Crkvu, obeležavao je i nosio je Duh Jedinstva, jedinstva u življenju i jedinstva u učenju. Kada je u Crkvu počeo da se uvlači duh sveta, kada je prognan Sveti Duh čiji nosioci su bili apostoli, proroci, učitelji i pastiri, kada je zaturena i krivotvorena Hristova reč (čime su i ratni nemiri i pobune tvrdokornog jevrejskog življa pogodovale), kada je izgubljen apostolsko-harismatski pontifikat (čiji surogat se ugnezdio u Rimskoj crkvi), nastupila su trvenja, raskoli i herese – sekte (grč.: h haíresis = 'izbor', 'izdvajanje'). Od vremena Konstantina Velikog mnogi rimsko-bizantijski monarsi pokušavaju da sačuvaju privid mira i jedinstva dominirajuće religije Imperije – paganizirajućeg hrišćanstva; u tom cilju oni sazivaju brojne sabore Crkve (kao da sabori, koji su često imali i razbojnički domen, rešavaju državno-politička a ne versko-doktrinalna pitanja, kao da oni mogu zameniti istinski pontifikat), potpisuju akta Concilium-a, objavljuju njihove zaključke kao 'uredbe vladara' i nastoje da Sinode, pre svega ekumenske, pretvore u svoju instituciju. Upravo veliki sabori povlače i najveće podele i raslojavanja među hrišćanima. Tako se posle carskog Efeškog sabora od Crkve odvajaju nestorijanci a posle carskog Halkedonskog sabora monofisiti. – 'Apostolska pravila' traže da dva puta u godini (na proleće i u jesen) bude sabor episkopâ, kako bi se protresle 'ortodoksne' dogme i rešavali crkveni sporovi (prav. 37; cp.: Prvi vaseljenski sabor, prav. 5; Halkedonski sabor, prav. 19) I Trulski sabor traži da se dva puta godišnje, eventualno samo jedanput, u svakoj eparhiji održavaju episkopski sabori, u mestu koje odredi episkop metropolije (prav. 8). Kartaginski sabor iz 407. godine konstatuje da ubuduće nije potrebno pokretati svu braću radi velikog saborskog debatovanja, nego kada se ukaže naglašena potreba čitave Afrike i u vezi toga sa svih strana Afrike budu upućene gramate prestolu crkve u Africi, onda će Presto u Kartagini odlučiti u kojoj eparhiji treba sazvati veliki sabor (prav. 106). – Može se videti da je institucija (thesmós) većih sabora velikim delom proceduralno izvedena iz rada rimskog Senatus-a, najvišeg političkog tela u Rimskoj imperiji. Takozvani crkveni sabori su u suštini trebali da budu i bili su imperatorski parlament koji bi bio nadležan za pitanja crkve u Imperiji, instituciona tela Države i podržavljene Crkve, tela preko kojih su imperatori rešavali remetilačke religijske probleme i nametali episkope crkvama koji su njima bili po volji. Vaseljenski sabori, su, dakle, ponajprije carski sabori, dok su eparhijski sabori pre svega zborovi sazivani i vođeni od strane visokih crkvenih dostojanstvenika (patrijarhâ, eksarhâ i metropolitâ). Dok su u Apostolskoj Crkvi na saborima nadgledici i starešine ('Dela', 15;2, 21:18) odlučivale sa Silom Duha Jedinstva (»Odlučismo Duh Sveti i mi, ...« – 'Dela', 15:28; v.: 'Korinćanima', I, 5:4), donosili krucijalne zakonske odluke koje su bile u službi ujedinjavanja i učvršćivanja oko Istine, dotle je podržavljena Crkva, konstantinovska Crkva koju dakako nije vodio Duh Zajedništva i Zakonitosti, na svojim i carskim-crkvenjačkim saborima (na kojima su uzimali udela i državni velikaši) mogla donositi odluke koje su samo razgorevali i produbljivali frakciono-interesne sukobe. Pošto i savet (to synédrion) pomesne Crkve gubi i isteruje Duha Istine, to on nastoji da Njegovo uređujuće rukovodstvo nadoknadi time što će u svoje odluke, razmatranja i svoja rukopoloženja uključiti episkope i savete drugih pomesnih crkava; U 11. pravilu Drugog Kartaginskog sabora (390. g. ne.) traži se: »Ukoliko je neki sveštenik bio osuđen zbog svoga vladanja, neka o tome budu obavešteni i susedni episkopi, da i oni ispitaju taj problem, te da i oni pripomognu oko toga da dođe do pomirenja između episkopa i pomenutog sveštenika.« Dakle, savet (presbiterijum sa episkopom) koji sudi i odlučuje u pomesnoj crkvi, tokom vremena biva u domenu mnogih fukcija zamenjen saborom koji sačinjavaju drugi i susedni pomesni saveti (te administrativno višom, metropolijskom. eksarhatskom i patrijaršijskom vlašću), čime su lokalni problemi samo šireni i imasovljivani; umesto da se bave i razmatraju Božiju reč, crkve sve više počinju da se preganjaju i rastržu unutrašnjim širećim sukobima. Sabori su, tako, samo davali privid crkvenog jedinstva u vidljivoj sferi (cp.: Tertulijan: De ieiunio aduersus psychicos, cap. 13), dok je u unutarnjem život raslabljene Crkve postajao velika pustoš. Saborovanje klerika pomesnih crkava je bilo 'od značaja' pogotovo onda kada je nekoga 'autoritetno' trebalo isključiti iz crkveno-euharistionog opštenja zato što 'kvari' katoličansku i ortodoksnu veru. Naravno takva institucionalno-jurisdikciona mogućnost otvarala je vrata za različite zloupotrebe i lična iživljavanja: na taj način svaki klerik je mogao sabrati grupu svojih istomišljenika i svrgnuti onog klerika koji mu nije po volji. (Paradoksalno je pojava da sabor jedne oblasti smenjuje i obara klerika iz druge oblasti; klerika je mogao i trebao da svrgne samo sabor pomesne crkve u kojoj je ovaj izabran, naznačen i rukopoložen.) Za Treći Vaseljenski Sabor (Efes, jun-jul 431. g. ne.), koji je sazvao car Teodosije II kako bi se razjasnio spor između Nestorija (po kojem u utelovljenom Logosu postoje dve različite ličnosti, hipostasi, te tako Isus čovek ne može biti Bog) i Kirila Aleksandrijskog oko naziva 'bogorodica' za Devicu Mariju, Sokrat Sholastik ukazuje: »Ticanje toga predmeta uzdiglo je toliko sporova i takvu pometnju, da je, štaviše, bio nužan vaseljenski sabor.« (VI, 32) No na tom carskom saboru Nestorije nije želeo da se brani: »... Našavši da je on istrajno hulio na Sina Božijeg, zbaciše ga. Na to oni koji su bili uz Nestorija, načinivši drugo odeljeno zasedanje, zbaciše Kirila /Aleksandrijskog/, i zajedno sa njim efeškoga episkopa Memnona. Ubrzo posle toga na Sabor pristiže i Jovan Antiohijski. Kada je čuo šta je urađeno, okrivi Kirila da je bio vinovnik takvih smutnji i da je požurio da svrgne Nestorija. Stoga, da bi se osvetio Jovanu, Kiril u dogovoru sa Juvenalijem /Jerusalimskim/, iz osvete obori i njega. /.../ Vrativši se u Antiohiju, Jovan sakupi mnoge episkope pa svrgnu Kirila, koji je već /morskim putem/ stigao u Aleksandriju.« (VII, 34) Pošto je Nestorije osuđen i svrgnut u Efesu, potom i zatočen, njegovi sledbenici se odvajaju od Crkve, i ustanovljuju svoju crkvu u Persiji, sa sedištem u Seleukiji. Sabori su, kako se vidi, bili uveliko i poligon za lična i stranačko-frakciona obračunavanja ostrašćenih i častoljubivih crkvenjaka. – Na saborima su se donosile i uredbe o vremenu posta (ibid.), vraćali u Crkvu oni koji su pokazali pokajanje nakon težih sagrešenja ... Ako isključenje 'heretikâ' nije mogao da postigne lokalni sabor, pokušavano je da se to postigne preko provincijsko-metropolitskih i takozvanih vaseljenskih, koji su 'dobijali na snazi i obavezujućem autoritetu' pogotovo onda kada bi ih imperator sazvao i na njima učestvovao. Crkvena trvenja slavoljubivih pojedinaca i grupa svetovna vlast (koja je želela da postigne privid duhovnog jedinstva u Carstvu) iskoristila je da se nametne gospodarski Crkvi. Povodom sukoba u aleksandrijskoj crkvi između Arija i Aleksandra, car Konstantin preko poslanice mudrački ih poziva da se pomire, i da zbog različitih bogoslovskih pogleda ne cepaju Crkvu (Sokrat: 'Historija Crkve', I, 7) Sazivajući sabor u Arelatu za avgust 314. g. ne. (na molbu donatističkih episkopa i povodom podela u Afričkoj crkvi), imperator Konstantin u poslanici episkopu Hrestu Sirakuskom takođe ukazujena važnost razumnih odluka koje su u službi očuvanja mira (Eusebije: 'Historija Crkve', X, 5, 22). – Lokalna crkva koja je primala katehete i birala jereje, da je delovala u Duhu Jedinstva i u Duhu Sile, i da je poštovala izborno-aklamacionu volju pastve, krštenog laosa, mogla je sama da odlučuje, raščinjuje i svrgava one koji su unosili nemire i razdore u njoj. Ako je jedan episkop regularno naznačen i rukopoložen za jednu (pomesnu) crkvu, kad ga pomesna crkva aklamativno svrgne i odluči, on, do daljnjeg, nigde drugde nije mogao biti ni deo pastve, a kamoli sveštenik. Problem za takav legalan oblik razrešenja sveštenstva koje je zastranjivalo nastao je u većim gradskim crkvama, gde je se pastva udaljila od katedre i svoja prava prepustila sveštenoj oligarhiji i diktaturi. – Kada je Jovan Zlatousti počeo da besedi protiv carice Evdoksije, carski tron je odlučio da u Halkedonu sazove sabor protiv njega i svrgne ga sa episkopske katedre Konstantinopola: »Car je naredio /nakostrešenom aleksandrijskom episkopu/ Teofilu da ubrzo sazove sabor protiv Jovana, u čemu ga je podstrekivao i Severijan, koji je još pamtio uvredu. Stoga Teofil za kratko vreme sazove mnoge episkope iz raznih gradova, i pristiže s njima u Konstantinopol. Njegov poziv potvrđen je i ukazom cara.« (Sokrat: 'Historija Crkve', VI, 15) Manipulativni Halkedonski sabor iz 403. godine patrijarh Zlatousti nije priznao, i tražio je da se njegov slučaj razmotri na vaseljenskom saboru. – Raskole i herese, koje su uzele velikog maha, Crkva je takođe smatrala da može rešiti i suzbiti preko velikih sabora. (Tačno je da ono što se osvetli Istinom, razotkrije kao pogubno za dušu i spasenje, to se i osuđuje na nestajanje; no da bi se imala takva moć treba nositi Hristovo Svetlo u sebe.) Tako su oko 160. g. ne. u maloazijskoj Frigiji održani sabori protiv bujajućeg montanizma: »Verni iz Azije češće i na više mesta po Aziji su se sastajali /synelthóntMn/ radi toga, i ispitavši te nove reči i proglasivši ih za nečiste, osudili su /Montanovu/ heresu, i izgnali ga iz Crkve i od opštenja /ts koinMnías/ izdvojili.« (Eusebije: 'Historija Crkve', V, 16, 10) Pred kraj II stoleća, kada je u Maloj Aziji i drugde nastao spor oko određivanja datuma praznovanja Pashe, na saborima su pokušana da budu rešena razmimolaženja: »Držani su sabori i zajednički skupovi episkopâ /sýnodoi d kaí sygkrotseis episkópMn/, i svi su jednodušno preko poslanica izražavali crkveno mišljenje /= dogmu/ svima svuda.« (Ibid., V, 23, 2; v.: VII, 29, 1; 'Život Konstantinov', I, 51) – Na pomesnim i carsko-vaseljenskim saborima su, kako vidimo, prevashodno svrgavani nepodobni crkveni dostojanstvenici i osuđivana eksponirana nepodobna učenja (cp.: 'Apostolska pravila', prav. 37), koja nisu mogla samo kroz dostojanstveničke poslanice da se razotkriju, osude i suzbiju. Tako su sabori sebi dali pravo koje je pripadalo ponajprije pomesnoj crkvi. Regionalni i vaseljenski sabori (u važnijim i većim gradovima Rimskog Carstva i njenih provincija) su povukli stvaranje instituciono-organizacionih gromada zvanih metropolije, eksarhije i patrijaršije (naglašeno zavisne i podređene rimsko-bizantijskoj kruni), koje su jurisdikciono potčinile sebi parikije, gradske i seoske crkvene opštine. Sozomen, govoreći u V stoleću o episkopima Sabora okupljenog u Nikeji, kao najvažnije izdvaja i označava petoricu velikih episkopa 'apostolskih stolica', koji će potom biti prozvani patrijarsima ('Historija Crkve', I, 17 init.). (A ko može biti prozvan 'patrijarhom', rodonačelnikom naroda, plemena ili roda, najbolje vidimo na primerima figura iz 'Starog zaveta': Avraham – otac/patrijarh mnogih naroda, Jakov – otac dvanaest izraelskih plemena, David – otac Davidovog roda u Judinom plemenu.) – I danas, institucionalizovanu Crkvu tresu i lome brojni sukobi i podele, pokazujući i najavljujući da će sve ono što je građeno u njoj bez Hristovog Duha, biti urušeno i srušeno: »Ako Jehova kuću ne gradi, uzalud se muče graditelji. Ako Jehova grad ne čuva, uzalud stražar bdi.« ('Psalmi', 127:1)
Stožer bogougodnog i pravedničkog života, života koji uvodi u blaženstvo i svetost, oduvek je bio držanje Božijih Zapovesti: »Svaki dakle koji sluša ove Moje reči i izvršuje ih, biće kao mudar čovek, koji sazida kuću svoju na steni. I pade kiša i dođoše bujice, i dunuše vetrovi i navališe na onu kuću - i ne pade; jer beše utemeljena na steni.« ('Matej', 7:24-25; cp.: 'Sabrane poslovice' / 4Q424, frag. 2, 2-4) Ko ima ljubav prema Istini i Istinitome, prema Razumevanju i Mudrosti, on će i imati volju i rešenost da izvršava Zakon koji oživljuje i održava u Životu i Pravednosti: »Voleti je /= Mudrost/ znači držati Njene Zakone, a posluh Njezinim zakonima pouzdana je besmrtnost, ...« (‘Mudrost’, 6:18) Samo delotvornom verom, samo zakonitim životom, samo svetlim delima čovek se može prosvetliti, umudriti, osvedočiti se kao Božiji pravednik: »Naša će, dakle, pravednost biti: držati i vršiti sve ove zapovesti pred Jehovom, Bogom našim, kako nam je odredio.« (‘Ponovljeni Zakon’, 6:25) Paganizirana Crkva ne samo da je iskrivila i prikrila Hristove Zapovesti, već ih je uveliko proglasila i nevažećim ili neostvarljivim (a da su one neostvarljive, nebi ni bile davane i objavljivane), te držanje crkvenih uredbi i ceremonija proglasila izrazom bogodopadljivog života, baš kao što je učinio predrabinski judaizam: »Blagodat Božiju ne odbacujem; jer ako pravednost dolazi posredstvom /obrednog/ Zakona, onda je Hristos uzalud umro.« (‘Galatima’, 2:21). U protestanizmu je proturena još gora laž, da se čovek pred Bogom može opravdati samo verom, bez dela istinskog Zakona. To što nam je Hristova Blagodat omogućila Spasenje bez naše zasluge, bez naših dela, ne znači da možemo ponuđeno Spasenje ostvariti bez dela, izvršavanje Zapovesti, bez kapitalizacije Hristovog Uloga. Jer Milost Božija nam pomaže da izvršavamo Zakon, da zakonito živimo, da blagodatne iskre razgorevamo. Isus ukazuje da je za spasenje nužno izvršavati Zapovesti Zakona, ali iz srca, ne licemerno poput fariseja: »Ako vaša pravednost ne bude mnogo viša od pravednosti književnika i fariseja, nećete ući u Kraljevstvo Nebesko.« (‘Matej’, 5:20) Pravednik uvek živi od delotvorne vere, i vernost, poslušna i predana vera, vera koja razume i čini pravedna dela, zakonska dela, odeva čoveka u haljine Pravednosti i Blaženstva. Episkop Jakov nazvan Pravednik u svojoj Poslanici (koju je Luter odbacivao) jasno iznosi: »Kakva je korist, braćo moja, ako ko govori da ima veru, a nema dela? Može li ga vera spasti? /.../ Vera, ako nema dela, sama po sebi je mrtva. Ali neko će reći: "Ti imaš veru, a ja imam dela". – Pokaži mi svoju veru bez dela, a ja ću ti pokazati veru po svojim delima /= delotvornu veru/. Ti veruješ da ima samo jedan Bog? Dobro činiš; i demoni to veruju i drhte. Hoćeš li pak da saznaš, prazni čoveče, da vera bez dela ništa ne vredi? /.../ Čovek se opravdava delima, a ne samo verom. /.../ Kao što je, naime, telo bez duha mrtvo, tako je mrtva i vera bez dela.« (2:14.17-20.24.26) – Svoj pravni sistem (koji je izlišan kada se održavaju Zapovesti Života i održava prisustvo Duha Svetog) otuđena Crkva nije utemeljila na Božijem Zakonu i rukovodećoj Blagodati (koja nam govori šta trebamo činiti i daje nam ljubav i snagu da činimo ono što poznajemo kao Dobro), već na svojim često nedoslednim saborskim odlukama (kojih se ni sama ne drži) i na osnovu rimskog prava; umesto da vuče Hristov jaram, Crkva je uzela da vuče jaram rimskog/romejskog kesara i jaram rimskog prava. Rimski imperatori, kao ‘prvosveštenici’ Crkve, daju sebi pravo da čak uređuju i liturgijski život Crkve. Tako se u 137, Justinijanovoj noveli od 26. marta 565 g. zapoveda da episkopi i presbiteri ne mogu tajno (sesiopimenon) prouznositi molitve božanskog prinošenja i svetoga krštenja, već samo glasno (meta phonis), kako bi verujući narod mogao da ih čuje. Osnovna pravila za život i uređenje Crkve Gospod je dao još dok je živeo na Zemlji kao Isus od Nazareta. On je Crkvi obećao i Dao Duha Svetog koji će je poučiti svim ostalim pravilima, i omogućiti joj da u potpunosti zakonito organizuje svoj život, učini ga istinski svetim. Crkva, međutim, niti je sačuvala Hristovu uređujuću reč niti je u svoje krilo požrtvovanim životom zadržala Duha Reda i Mira.
Crkva koja je izgubila živu Božiju reč, koja je prognala Božiji Jezik – Duha Svetog, svoje učenje velikim delom je izvela iz mnogobožačkog miljea. Još Kels u svome delu Althés lógos ukazuje na sinkretički naboj hrišćanske misli: »... Sakupivši sve izobličene aspekte drevnih predanja, /hrišćani/ pomoću toga počinju da zapanjuju i poučavaju ljude ...« ('Protiv Kelsa', III, 16)
Ni jedna veća konfesija ili crkva/denominacija današnjice, začudo, čak ni po imenu nije Hristova Crkva. (U Americi je formirana nekakva parodijska nadnacionalna 'Hristova Crkva'.) Postojeće dominacije su poznate po imenima svojih osnivača ili po načelu koje preferiraju. Evangelistička, Baptistička, Episkopalna, Medodistička, Presbiterijanska, Unitarijanska, Kongegacionistička, Pentekostalna, Adventistička crkva ... Po svome poreklu, zvale se uzgred i 'hrišćanske', one ne pripadaju Hristu, već svojim osnivačima i ideolozima: Luteru, Kalvinu, Vesliju, Mileru, ... One se ne pokazuju kao Univerzalna (katoličanska) i Ortodoksna Crkva Božija, koja verne uvodi u živo i potpuno opštenje i zajedičarenje sa Duhom Svetog Obilja. Najveće ismejavanje Hristovog imena danas susrećemo u Sjedinjenim Američkim Državama, novoj 'Obećanoj Zemlji', Judeo-Americi koju su osnovali masonski i protestanski zanesenjaci (koji su u početku, čak i imali svoje države), federaciji gde paradiraju sijaset nastranih, zanesenih, suicidnih i populistički obojenih sekti, kao i razni spiritističko-veštičarski kultovi; tako se pojavljuju udruženja nazvana 'Kamiondžije za Hrista', 'Surferi za Hrista', 'Kauboji za Hrista', 'Motociklisti za Hrista', ... Dakle, čak i pasionirani motociklisti, čija je opsesija stvaranje buke jakim motorima i nošenje kožnih jakni i čizmi misle da mogu biti u izravnoj službi Duha Tišine i Miline. U Americi se susreće se čak i 'Crkva Nikole Tesle' i crkva hvatača zmijâ! Neke 'crkve' su napravljene i oko kulta takozvanih 'letećih tanjira' i raznih naučno-fantastičnih projekcija.

* * *
Paganizirana i profanisana Crkva, prepuna zabluda i gnusoba, nije se mogla reformisati, pogotovo ne na način kako su hteli i smatrali začetnici protestanske reformacije i mislioci humanizma. Romanskim humanistima smetnja duhovnom napretku nisu bile eksploatatorske crkvene (u biti političke) institucije i sistemski odnosi unutar institucione forme zasnovani na fanatizmu gramzivosti nadograđenom na ideološkom fanatizmu, već samo crkvene ličnosti (ispunjene pogubnjačkim duhom) kao nosioci i održavaoci institucije. Degradaciju papstva i monaštva u kasnom Srednjem veku, svako ko je držao svoje oko bar donekle bistrim lako je mogao videti. Erazmov učenik Ulrih fon Huten (Ulrich von Hutten), jedan svoj dijalog iz 1520. g. završava rečima optre osude zabludelog papskog Rima koji je razmišljao samo o ratnim i poreskim pljačkama: »Pogledajte taj veliki ambar kugle zemaljske, u koji se dovlači ono što se u svim zemljama oduzima i pljačka; u njegovoj sredini onaj nezasiti žižak, koji proždire ogromne količine plodova, opkoljen svojom mnogobrojnom bratijom, koja nam prvo ispi krv, zatim oglođa meso, a sada dođe do srži, lomeći naše udove i mrveći sve što je preostalo. Zar Nemci tu da se ne prihvate oružja, pa da ognjem i mačem pođu na juriš? To su pljačkaši naše otadžbine, oni su izabranu naciju nekad požudno pljačkali, a sada to čine drsko i besno; oni s naslađuju krvlju i mesom nemačkog naroda, srcem siromaha oni pune svoju mešinu i pothranjuju svoje sladostrašće. Njima mi dajemo zlato; oni na naš račun drže konje, pse, mazge i bludnice. Našim novcem oni neguju svoju zloću, ulepšavaju svoje dane, oblače se u purpur, svoje konje i mazge zauzdavaju zlatom, grade mramorne palate. Tobožnji zaštitnici pobožnosti, oni ne samo što je ne poštuju nego je i preziru, blate i skrnave. I dok su ranije umeli da nam izmame novac lažima, izmišljotinama i prevarom, mameći nas svojim ulagivanjem, sada kao kakvi gladni kurjaci posežu za užasom, pretnjama i silom da bi nas opljačkali.« (prevod: Veljko Korać) Istinsku reformu Crkve, reformu koja bi narastala iznutra prema vani, mogli su pokrenuti samo istinski produhovljeni, umudreni i prosvećeni ljudi-profeti, koji bi bili Božija truba i rukavica i duboki poznavaoci prahrišćanskog kulta; oslanjanjem na ljudski intelekt porobljen ljudskim nagonima i strastima, to se, dakako, nije moglo izvesti. Izvesno približavanje prahrišćanskom životu nalazimo među albižane i valdense koje je pogromaška i satanizirana Rimska crkva kroz krstaške ratove razorila (jer im je smetala ne toliko njihova dogma, koliko osuda bogate, korumpirane i vlastoljubive Hijerarhije), dok u protestanskoj reformaciji nalazimo samo sirov i proziran bunt srednjeg i intelektuiziranog katoličkog sveštenstva protiv razuzdanog, raslabljenog i pokvarenog visokog sveštenstva, bunt koji je plemstvo podržalo kako bi se oslobodilo papske nadređenosti i poreskih obaveza prema njemu. Možemo reći da protestanska kvazireformacija počinje sa Džonom Viklifom (John Wycliffe, 1320.-1384. g. ne.), katoličkim pismoznalcem, profesorom teologije na Oksfordskom univerzitetu, te sa sveštenikom Džonom Bolom (John Baal) koji je bio i ideološki faktor u Engleskom seljačkom ustanku iz 1381. g. ne. Viklifove ideje prihvatio je Jan Hus (1370.-1415. g. ne.), katolički profesor starog Praškog univerziteta, ispovednik žene češkog kralja Vaclava, koji je tražio decentralizaciju Crkve, i kao ‘heretik’ spaljen na lomači. Posle Husa ‘reformatorski’ je se eksponirao ostrašćeni rimokatolički avgustinac – Martin Luter (Luther, 1483.-1546. g. ne.), od 1508. g. profesor na Univerzitetu u Vitenbergu, u Saksoniji, te njegov početni saradnik sveštenik Tomas Mincer (Thomas Münzer, 1489.-1525. g. ne.), koji je digao seljački ustanak za ukidanje aristokratije i ustanovljenje prava jednakosti svih ljudi pred Bogom. No u tome ustanku Luter je stao na stranu plemstva demagoški proklamujući da ko pogine na strani seljaka odlazi u večni pakao; podsticao je da se seljaci ubijaju kao besni psi, jer po njemu nema ničeg otrovnijeg, pogubnijeg, đavolskijeg od buntovnog čoveka (aufrührischer Mensch). Slepo i ropsko pokoravanje svetovnim vlastima i tlačiteljima svakako ‘ne nosi’ tu ‘otrovnost’ i ‘pogubnost’?! Osvrćući se na Luterovu buntovničku kvazireformaciju podstaknutu hodočašćem u Rim 1510. g., gde je se frapirajuče suočio sa raskošnim i raspojasanim životom visokog klera, amoralist Fridrih Niče (Friedrich Nietzche, 1844.-1900. g. ne.), i sam ostrašćeni pobunjenik protiv licemerjem obuzetog protestanizma, piše i zapaža u svom ‘Antihristu’, nesvesno gledajući u Luteru sebe i svoju narav: »Jedan nemački monah, Luter, došao je u Rim. Taj monah, propali sveštenik, sa svim osvetoljubivim instiktima u telu, razjario se u Rimu protiv Renesanse. /.../ Luter je video pokvarenost papstva, dok se radilo upravo o suprotnom: stara pokvarenost: peccatum originale, hrišćanstvo nije više sedelo na papinoj stolici! Nego život! Nego pobedonosna svetkovina života.« (Pogl. 61 – Prevod: Jovica Aćin) – Humanista Tomas Mor, osiljenog i drskog Lutera nazvao je pijanicom i neznalicom, što on uistinu i jeste bio. Čovek koji je negirao zagrobni život duše, uistinu pokazuje da u njemu nema nikakve mudrosti. Htevši da se pokažu kao veći ‘hrišćani’ od svih protestanata i neoprotestanata (adventista, mormona, Vojske spasa, ...) ljudi okupljeni u debatno-provokatorskom klubu zvanom ‘Ozbiljni istraživači Biblije’ (od 1931. g. ne. ‘Jehovini svedoci’), poput unitarijanaca čak su i Hrista odbacili kao utelovljenog i raspetog Boga. – Posle Lutera, u ‘reformizmu’ nabijenom političkim prizvukom, liderski su se istakli Ulrih Cvingli (Ulrich/Huldreich Zwingli, 1484.-1534. g. ne.) – katolički sveštenik iz Švajcarske, i avgustinac Žan Kalvin (Jean Calvin, 1509.-1564. g. ne.), koji je se za sveštenika spremio studirajući u Parizu na koledžu Montenj (a potom se dao i na studije prava). Poput papske Inkvizicije i Kalvinova švajcarska ‘inkvicija’ dala je na lomače mnoge ljude koji su učili suprotno Kalvinovim dogmama. – Engleski kralj Henrik Osmi, koji je papstvo najpre podržao u borbi protiv protestanske kvazireformacije, okrenuo je se protiv njega iz čisto ličnih razloga: onda kada papa nije odobrio njegov razvod od Katarine Aragonske, da bi se mogao oženiti sa dvorskom damom Anom Bolen, koja mu je plenila čula. Pošto papa nije odobrio bračno odvajanje uspostavljeno iz diplomatskih pobuda, kralj (u čijoj dvorskoj službi je bio i Tomas Mor) je pokrenuo ‘reformaciju’ u Engleskoj, i vremenom se uzdigao do poglavara Engleske crkve; novembra 1533. g. ne. parlament je doneo ukaz kojim se monarh proglašava za vrhovnog crkvenog poglavara. Osvrćući se i odgovarajući na knjigu engleskog kralja Henrika Osmog posvećenoj razmatranju sedam crkvenih sakramenata (1521. g. – London), sujetom i besom ispunjeni Martin Luter nazvao je ovoga lažovom i neznalicom, glupim magarcem, šašavom budalom koja nezna šta je vera. Kad je saznao za Kopernikovo uverenje da se Zemlja okreće oko Sunca, Luter uzvikuje: »Budala, hoće preokrenuti celu umetnost astronomije!« Predstavnici protestanske novosholastike se potom zauzimaju da podstaknu vlasti da svim raspoloživim sredstvima uguše njihovoj religiji tako suprotno učenje, koje Zemlju, Satanino uporište, odbacuje kao 'središte Sveta.

Da se naslutiti da su kako rimokatolički, tako i protestanski autoriteti i lideri, bili zapravo vukovi grabljivi, koji su naizgled govorili kao Hrist, a mislili kao Antihrist. Paganizirano i hvazireformisano hrišćanstvo ne želi da se okrene nutrini, i da u sebi vidi koliko im duševne sreće, mira i zadovoljstva ‘donosi’ njihova ‘istina’, život po toj ‘istini’, lažno svedočenje protiv Hrista Istinitog. Tobožnji hrišćani se ne pitaju koliko ih je njihova ‘istina’, koju su upoznali, oslobodila od greha, zlobe, zavisti, strasti, ... Za svoje duhovno posrnuće imaju opravdanje: Sav svet leži u zlu, sav svet je u vlasti Satane. No, ako oni imaju veru u Boga i Njegovi su miljenici, zašto ih Bog Otac ne uzdigne do Slobode i Svoga Savršenstva, ne otme iz satanskih kandži?! Ako im je zbog njihovih grehova (koji ih je bacio i svezao u ambis Propasti) Bog 'nemoćan' a Đavo 'svemoćan' na Zemlji, zar se oni onda kao 'svemoćnom' ne mole zapravo Tami i Smrti?! Oni koji žele da zadrže svoj greh koji čine u telu, žele i telesno da vaskrsnu. da budu kao grešni besmrtni.
Pripadnicima protestanske konfesije u nutrini i nije bitno da li se u njihovim denominacijama uči i živi Istina, da li se ostvaruje zajedništvo po Bogu i u Bogu; ljudski ugođaj, ljudsko dokazivanje i ljudsko zajedništvo je mera sveg ostvarenja po njima. Dok je u rimokatolicizmu papa bio 'nepogrešivi bog', protestanizam je uzdigao sijaset novih idola, od kojih je najveći 'nepogrešiva Biblija'. I u (neo)protestanizmu, svi su 'pape': svi, sa svojim okamenjenim predstavama, 'nepogrešivo' tumače 'nepogrešivu' Bibliju, dakle svi uzdižu ograničeno ljudsko viđenje Biblije, literalnog miksa različitih inspiracija. Oni što ih je i programiralo, ono čemu su godine posvetili (ne preispitujući se da li je to Istina, da li odgovara Istini), to nude, to izvikuju, to veličaju: dakle, sami sebe uzdižu i slave. Hristov Duh Emanuel Svedenborg (1688.-1772. g. ne.), utemeljivač Crkve Novog Jerusalima, vidi samo kod 'reformisanih' hrišćana, ne i kod rimokatolika: »... Gde postoji crkva, tu se obožava Gospod i čita se Reč. Kod rimokatolika je drukčije: oni u svojoj crkvi obožavaju same sebe umesto Gospoda, puku je zabranjeno čitati Reč, a papinski dekreti smatraju se ravnima Reči, pa čak više i da su nad njom.« ('Novi Jerusalim ...', pogl. 9 – prevod: Risto Rundo) Uistinu, rimski primas Inokentije III, pastvi je oduzeo pravo da čita Bibliju, te pravo da se pričešćuju pod oba vida (hlebom i vinom), a uveo je i zlokobnu Inkviziciju, koja se nije ustručavala ni osuđene mrtvace da vadi iz groba i spaljuje: tako je postupila sa dalmatinskim jezuitom po imenu Markuntin Dominis čiji je leš spaljen na lomači na trgu Campo dei fiori u Rimu 21.decembra 1624. godine. – Danas vidimo da su se tradicionalističke konfesije profilisale kao novo farisejstvo, a protestanska i neoprotestanska konfesija kao novo sadukejstvo. Odbacujući istinsku duhovnost, mistiku i askezu, tobožnji hrišćani liče na Efežane koje je posetio Pavle na trećem misionarskom proputovanju: »Njima reče: "Jeste li primili Duha Svetoga kad ste poverovali"? – Odgovoriše mu: "Nismo ni čuli da postoji Duh Sveti".« ('Dela', 19:2) – Današnje profanisano i otpadijsko hrišćanstvo je stoga užasavajući spoj zanesenjaštva, mondijalizma, nihilizma, ateizma, hedonizma i vaskrslog paganizma.
Da se pastiri tobožnjeg hrišćanstva istinski brinu za korist i spas duša njihove pastve i da se htedu dopasti Duhu Ugodnosti, onda bi i odlučno ustali protiv ukorenjenih zabluda i izopačenosti ovoga sveta (zagađivanje, trovanje i upropašćavanje prirode, skrnavljenje životinjskog sveta, genetskih manipulacija koje idu protiv Božijeg Poretka, nuklearnog naoružavanja i nuklearnih proba, razuzdanih svečanosti i žestoke muzike, pošasti pornografije i homoseksualizma, ...); no, oni ne žele da govore protiv svetskih i crkvenih zastranjivanja, jer time gube oslonac u zaglupljenom narodu; satana ne isteruje Satanu! Ko uzorno i smelo ne govori protiv Laži i Zla, on ne sabira sa Hristom, njegovo srce nije sa Istinitom. A sa snagom, koja pokreće mnoga srca, može govoriti samo onaj koga ispunjava Božiji Duh, jer ovaj ostvaruje Zapovesti Života. Ko govori o Istini, a ne ostvaruje zapovesti Istinitog, on se samo duševno opterećuje i svezuje; Bog se ne da lagati, Njegova Ognjena Sila efektivno teče samo kroz blagočestive i pravedne ljude, koji su Božiji izvor.
Onaj kome satansko ispunjava želje za svetovnom moći, ugledom i bogastvom, on Tmini mora da vrati dug ispunjavajući njenu volju i robujući joj. Satansko preko usađenog straha i usađenih laži pseudohrišćanstvo drži na uzdi, preti mu i prisiljava ga da širi laži koje su ga iskovale i čijem proučavanju je mnogo zemaljskog vremena posvećeno. Tako jedan neprobuđeni rimokatolik ili pravoslavac koji drži do crkvene dogme živi u strahu od 'večnog' mučenja u paklu, jedan kalvinista da nije možda predodređen za propast, jedan pripadnik sekte Jehovinih svedoka živi u strahu od Harmagedona, a jedan adventista u strahu od Hristovog Dolaska ...
Crkvu može da gradi i uzdiže samo prorok i Duh proroštva: »... Ko prorokuje - uzdiže Crkvu.« ('Korinćanima', I, 14:3, v.: 14:22) Božiji proroci, stene izvađene iz Velike Stene, Hrista Istinitog, nisu bili ni Viklif, ni Luter, ni Kalvin, ni Džon Vesli, ni Vilijem Miler, ni Džozef Smit, ni Čarls Rasel, niti bilo ko od protestanskih i neoprotestanskih lidera i mislioca. Ono što nije utemeljeno na Hristovoj Istini, već na ljudskim nagađanjima, zamišljanjima i nenadahnutim tumačenjima, naravno nema budućnosti i podršku Duha. Hristovu Crkvu, koju vrata Hada nikada neće nadvladati, u vremenu Posletka, u spoljašnjem će obnoviti oni koji su je i podigli u Duhu Istine i Dobrote pre dva milenijuma: apostolsko-profetska družina predvođena Simonom zvanim Stena. Oni koji, u vremenu Posletka, ne budu prepoznali i prihvatili Jagnje Božije čiju reč će moćno preneti Njegovi služitelji i učenici, ne budu Božiji zakon priljubili uz čelo i ruku, ne budu voleli i ostvarivali Zapovesti, postavši zavedeni, kao svoje vodiče na Širokom Putu do Propasti prihvatiće stare Petrove neprijatelje, stare lažne proroke i prvosveštenike orgijastičko-babilonske planetarne religije, obučene u novo ruho: Simona Vračara i njegovog učenika Menandra ('Otkrivenje', 13:11-17).

- 17:26 - Komentari (0) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

lažno kršćanstvo

26.05.2011., četvrtak

Opis bloga

Linkovi

	svibanj, 2011
P	U	S	Č	P	S	N
						1
2	3	4	5	6	7	8
9	10	11	12	13	14	15
16	17	18	19	20	21	22
23	24	25	26	27	28	29
30	31